Međuvršnjačko zlostavljanje i maltretiranje nažalost je svakodnevica u većini škola, a mnogi učitelji i profesori toga nisu svesni jer zlostavljana deca skrivaju svoje probleme.
Ponekad deca tako dobro skrivaju sve nevolje i maltretiranje kroz koje prolaze u školi pa je učiteljima ili profesorima teško da uopšte primete da postoji problem koji se mora što pre rešiti.
Upravo je toga svesna učiteljica kojoj je književnica Glenon Melton posvetila kolumnu. U njoj je opisala susret s jednom od učiteljica svog sina koja joj je tokom razgovora priznala da svake nedelje pokušava da prepozna zlostavljane učenike u svojoj učionici.
„Sele smo na par minuta i pričale o tome kako je podučavanje dece sveta dužnost i odgovornost. Složile smo se da matematika i čitanje nisu najvažnije stvari koje se uče u učionicama. Onda mi je ispričala ovo.
Svakog petka zamoli svoje učenike da izvade komad papira i na njega napišu imena četvero dece s kojom bi voleli da sede sledeće nedelje. Učenici su svesni da njihovi zahtevi mogu i ne moraju biti ispunjeni. Takođe moraju da izdvoje jednog učenika koji je te nedelje bio izuzetan primer svima.
„Svaki učitelj i profesor zna da se zlostavljanje najčešće događa izvan njihovog vidokruga i da su zlostavljana deca previše prestrašena da bi se nekome poverila.“
Svakog petka, nakon što učenici odu svojim kućama, ona razvrstava te papiriće ispred sebe i proučava ih.
S kim niko ne želi da sedi?
Pročitajte i: Vršnjačko nasilje ostavlja posledice za ceo život
Ko ne može da napiše nijednu osobu s kojom bi želeo da sedi?
Koga niko ne primećuje?
Ko je prošle nedelje imao milion prijatelja, a ove nedelje nijednog?
Kao majka, mislim da je ovo najbriljantnija strategija s kojom sam se ikada susrela. Svaki učitelj i profesor zna da se zlostavljanje najčešće događa izvan njihovog vidokruga i da su zlostavljana deca previše prestrašena da bi se nekome poverila. Ali istina izlazi na videlo na onim malim privatnim komadićima papira, napisala je Glenon.
Učiteljica potom pronalazi načine da decu koja su izopšena integriše u društvo. Glenon ju je upitala koliko se dugo koristi ovom metodom, a ona joj je odgovorila: ‘Od pucnjave u školi „Columbine”.’
Pročitajte i: Zaboravljeni čas odeljenjskog starešine
Spomenuta tragedija dogodila se 1999. godine u SAD-u. Tog su dana Erik Haris i Dylan Klebold, učenici te škole, ubili 12 školskih kolega, jednog profesora i ranili 24 osobe, a nakon pucnjave počinili su samoubistvo. Erik i Dylan godinama su bili meta vršnjačkog maltretiranja.
Ova briljantna žena shvatila je na tom primeru da nasilje započinje zbog izopšenosti. Svako spoljno nasilje započinje s unutrašnjom usamljenosti. Gledala je tu tragediju i znala da će deca koju su neprimećena mogu jednom pribeći tome da ih primete po svaku cenu. Odlučila je boriti se protiv nasilja na vreme i često, u okolini koja joj je nadohvat ruke. To što ona radi spašava živote. Uverena sam u to. Ona pronalazi problem, prekida izopštenost i usamljenoj deci pruža pomoć koja im je potrebna, zaključuje Glenon.
Izvor: zadovoljna.dnevnik.hr