Otkako svakodnevno pratim stanje u obrazovnom sistemu u Srbiji, a ima tome evo već 15 godina, nikad se roditelji i nastavnici nisu u toj meri ujedinili u stavovima, kao ovih dana kada je projekat Zdravitas počeo da se sprovodi.
Objašnjavati šta je tačno Zdravitas po stoti put bilo bi izlišno, pa ako vam je kojim slučajem promakla cela ova tema (mada u to teško možemo da poverujemo) potražite malo više informacija OVDE.
Tema ovog teksta, naime, nije Zdravitas. On je možda i sporan. Naročito u onom delu koji se tiče novca građana uloženog u ceo projekat. Ali za mene, on je ono drvo od kog mi ne vidimo šumu. I apsolutno sam zapanjena pažnjom koju je on dobio.
Većina građana ove zemlje nema problem sa ostavljanjem podataka za koje pojma nemaju gde će završiti. Kad vršite povrat kupljene robe u nekim trgovinskim lancima, ostavljate svoj matični broj. Kad vam se rodi dete, jedan od najvećih drogerijskih lanaca poklanja vam paket za bebu. Ali najpre morate da donesete izvod iz matične knjige rođenih deteta. Niko se zbog toga nije pobunio, a broj paketa koji dele je ogroman.
Borba protiv sistema koji prikuplja nekakve podatke o našoj deci bi verovatno i imala smisla (logično je da želimo da znamo gde podaci o našoj deci odlaze) kada to isto naše dete ne bi imalo otvorene naloge na društvenim mrežama, gde (mnogi od njih) vrlo često kače svoje fotografije, ostavljaju podatke o sebi koji su mnogo osetljiviji od informacije o njihovoj visini i o tome koliko mogu da skoče u dalj. Mnogo, baš mnogo roditelja ne proverava ponašanje svoje dece u onlajn svetu, niti zna šta oni tamo rade. Ne znaju ni da ogroman broj dece zapravo ima dva naloga – jedan javni, za roditelje i drugi tajni, za koji ne znaju baš svi.
Ako odemo korak dalje, shvatićemo i da bukvalno svako s malo boljim telefonom može napraviti fotografiju našeg deteta, vrlo kvalitetnu i jasnu, dok se ono igra u parku, vraća iz škole, sedi s drugarima na klupi. I tu fotografiju poslati BILO GDE i s njom uraditi BILO ŠTA. To je, verovali ili ne, mnogo veća opasnost od uzimanja informacije o kilaži deteta na početku petog razreda osnovne škole.
Ali ostavimo sve to po strani. Opet nikako ne uspevam da razumem na koji način mi, roditelji, u ovoj državi postavljamo prioritete kada su naša deca u pitanju.
Jer kod nas nikad nije podizana buna zato što deca tegle 10 kilograma u drugom razredu osnovne škole. Pobunimo se u prolazu, ali nam ne smeta mnogo.
Nije nikog ovako ozbiljno zabrinulo to što se na stotinak metara od škole može uplatiti tiket, a ni što se u samoj školi može kupiti čips, gazirani sok, ušećerene bombone. Sve čist otrov za dete. Naprotiv, roditelji deci daju novac za sve to.
Ne smeta nam mnogo ni to što u jednoj učionici u produženom boravku bude i do pedesetoro dece, pa domaće zadatke rade na podu, a dvoje dele jednu stolicu.
Nije nikad bilo ni približno ovakve bune ni zato što škole nemaju psihologe, ni što se učionice raspadaju, što klima-uređaje deca mogu samo da sanjaju, što su uslovi u toaletima daleko od pristojnih, ni što su sale za fizičko mnogim đacima dostupne (ni)jedanput nedeljno, ni što je očigledno da rekreativne nastave koštaju mnogo više nego što bi trebalo, ni što je pritisak koji deca trpe da sve postignu neverovatan, pa ni zbog toga što je u školama sve manje stručnjaka spremnih da rade s njihovom decom.
U mom sistemu vrednosti svi ovi problemi veći su od Zdravitasa. Ali pored njih prolazimo kao da ne postoje. Nije istina, bunimo se i za to, reći će neko. Možda, u Vajber grupama i na kafi s prijateljima. Ali ovako organizovano i dosledno, nikad se nismo pobunili ni za šta od navedenog. A znamo jako dobro koliko štete im čini sve to.
Nije mnogo bolja situacija ni kada je reč o onima koji u školi rade. Istina, pritisnuti od Ministarstva s jedne i roditelja s druge strane, našli su se u nezavidnom položaju. Ali ipak, Zdravitas je i njima, izgleda, veća muka od mnogih drugih stvari.
Veća i od beskonačne papirologije koju vode, a nisu odbili da ništa od toga rade. Osim Zdravitasa. Istina je, traže smanjenje administracije, ali svu tu administraciju ipak sprovode.
Veća i od činjenice da, primera radi, sedmaci ovih dana za ocenu moraju da znaju koliko je stanovnika koja država u regionu imala po popisu iz 2011. godine (?!).
Veći je problem i od svih timova koje moraju da oforme kad se nešto desi i od silnih procedura od kojih ne mogu da se bave svojim osnovnim poslom. Decom.
Da li smo stvarno sve velike probleme rešili, pa je na red došao i ovaj? Jer, da jesmo, ova pobuna bi apsolutno imala svoj smisao. Da, briga o ličnim podacima je važna stvar. Da, treba da nas interesuje gde se i kako raspoređuje NAŠ novac. I ne samo ovaj od Zdravitasa, on je kap u moru.
I ne bi smeo da bude važniji od pritisaka koje naša deca trpe da sve postignu, od brze i nezdrave hrane koja ih mami u školskim prodavnicama i polako (ali sigurno) uništava zdravlje, od neuslovnih toaleta i od vazduha koji dišu.