Већина родитеља то не признаје, али велики број има „фаворита“ међу децом, а начин на који се опходе према том детету у поређењу са његовом браћом и сестрама може имати дугорочне последице, пише РТС.
Истраживања показују да је родитељско фаворизовање деце изненађујуће уобичајено. Јавља се у око 65 одсто породица, а идентификовано је и проучавано у различитим културама.
Колико год да је уобичајено, ово фаворизовање може наштетити добробити деце током читавог животног века, од њиховог детињства до средњих година и даље. Сматра се толико важним фактором у низу емоционалних проблема да психолози за њега имају назив и акроним: „диференцијални третман родитеља“ (parental differential treatment – PDT).
Међутим, обично се дешава да се браћа и сестре из исте породице не слажу око тога ко је био омиљено дете у породици.
Наравно, то је зато што осећај да родитељи више воле брата или сестру крајње субјективан, напомиње Лори Крамер, професорка психологије на Универзитету Нортистерн у САД.
Ипак, за особу која осећа да је мање вољена него њени брат или сестра, последице могу бити дубоке. Истраживања говоре да су деца од раног узраста свесна различитог третмана. Такво перципирано фаворизовање родитеља повезано је са ниским самопоштовањем код деце, као и са анксиозношћу у детињству, депресијом и проблемима у понашању, укључујући ризично понашање.
Истраживачи у Кини су, на пример, показали да је фаворизовање од стране родитеља показатељ да ли ће се развити зависност од мобилног телефона код адолесцената. У малој канадској студији у којој је учествовало осам тинејџера бескућника, седморо је рекло да осећају да су њихови родитељи фаворизовали брата или сестру у односу на њих, и да су они одувек били „проблематично дете“, и да је то допринело распаду породичних веза.
Иако је ова студија рађена на исувише малом узорку да би се извукли шири закључци, она ипак наглашава колико далеко може ићи осећај деце да су мање вољена.
Зар родитељи не могу да избегну одабир фаворита?
Према мишљењу професорке Крамер, родитељи то не раде намерно, а вероватно тога нису ни свесни.
„Преференцијални третман према једном од деце може бити просто зато што је то дете мање захтевно, што са њим лакше комуницирају или виде више сличности између себе и детета“, каже психолошкиња.
Њено истраживање о адолесцентима и њиховим родитељима показало је да се у породицама о томе не говори, што додатно отежава отклањање психолошких траума или неспоразума.
„Ако се овакве ситуације решавају на деликатан начин, где се нико од чланова породице неће осећати као окривљен или да је то искључиво његова грешка, кроз отворен разговор свих страна можда би могли да се боље разумеју“, каже Крамер.
Родитељи би, на пример, могли да питају зашто дете сматра да они више воле брата или сестру, него њега.
„Ако родитељ слуша (и) онда пружи разлог за различита понашања према деци, то може учинити чуда. Дете може схватити да постоји практичан разлог и да се не ради о томе да су брат и сестра више вољени.“
Меган Гилиган, ванредна професорка развојне психологије и породичних односа на Универзитету у Мисурију, радила је са Џил Сјутор, професорком социологије на Универзитету Пердју и Карлом Пилемером, професором психологије на Универзитету Корнел, на Студији о разликама унутар породице у САД, лонгитудиналној студији коју финансира Национални институт за старење. Пројекат је две деценије пратио различите породице како би боље разумели односе међу генерацијама. Као део студије, истраживачи су мајкама и очевима поставили директно питање о фаворизовању – за многе је то био први пут да су уопште питани о томе.
Питање је било: „С којим од своје деце осећате највећу емотивну блискост?“ Након малог размишљања, велики проценат мајки (75 одсто) је навео име једног од своје деце. Остали нису изабрали ниједног, или су рекли да се осећају подједнако блиски са свима.
Питали су их и са којим су се дететом највише сукобљавали и које је највише изневерило њихова очекивања. Испоставило се да је на дете које је тако означено имало последице током читавог живота, при чему је „разочаравајуће“ дете и касније тако третирано.
Прворођени нису нужно највољенији
Редослед рођења је играо улогу у неким аспектима фаворизовања, али можда не онолико колико се често претпоставља.
„У одраслом добу, истраживања не налазе да је ово нужан предиктор фаворизовања. Конкретно, моја претпоставка да би прворођенче природно било изабрано као ‘златно дете’ није поткрепљена научним истраживањима. За емоционалну блискост вероватније је да ће најмлађе дете бити изабрано пре него средње или прворођено“, каже Гилиган.
Али најјачи предиктор емоционалне блискости била су осећања родитеља да је дете слично њима.
Гилиган је такође истакла стварну штету која може настати услед различитог третмана, који се показао у лонгитудиналној студији, као што су лоши односи између браће и сестара, мање фаворизована браћа и сестре нису успевала да остваре добре партнерске везе и имали су мање позитиван однос са родитељима.
Није лако бити омиљено дете
Бити „златно дете“ такође може оставити лоше последице.
„Можда бисмо очекивали да ће омиљено дете имати много предности, међутим, то такође може изазвати емоционални стрес за одраслу децу. Утврдили смо да је фаворизовање повезано са наглашенијим симптомима депресије код омиљене деце. Верујемо да је то зато што је мајчино ‘омиљено дете’ било у конфликтним односима са браћом и сестрама. Открили смо да је та тензија са браћом и сестрама у одраслом добу у корелацији са психичким благостањем“, каже професорка Гилиган.
То такође може довести и до неједнаког терета касније у животу. Када је старим родитељима потребна брига породице, често се окрећу управо детету које им је било омиљено, тако да на њега пада највећи терет.
И док нас фаворизовање може прогањати чак и као одрасле особе, наше искуство о њему може се суптилно променити како старимо. Истраживачи су прегледали студије о утицају фаворизовања деце током читавог животног века, од веома мале деце до одраслих који имају 60 или више година. Открили су да постоје разлике у томе како се то манифестује у различитим животним фазама. За млађу децу фаворизовање се процењује по томе колико времена родитељи проводе са њима у поређењу са братом или сестром. За одраслу децу, када је њихов неједнак статус у питању, чешће је реч о неједнакој финансијској подршци.
Немогуће је третирати децу подједнако
Решење је не третирати сву своју децу потпуно исто, каже проф. Кремер.
„Немогуће је третирати децу исто у свакој ситуацији, а ни деца то не желе. Она желе да буду прихваћена таква каква јесу, њихове године, интересовања, пол, личност. Ипак, освешћивање поступања према деци може помоћи родитељима да избегну стално изазивање неправедних ситуација“, саветује професорка.
Ово је посебно важно јер деца могу да науче образац фаворизовања, и као одрасли, примене га на сопствени родитељски стил и односе: „Ако тога нисмо свесни и не предузмемо мере да прекинемо тај пренос, вероватно ћемо усвојити исто понашање“.