Учите децу да мисле својом главом, а не туђом.
Учите их да користе своје руке, ноге, леђа, сваки прст, мишић, кост, а не туђе.
Учите их како да остану на ногама када им живот зада ударац испод паса, грубо.
Учите их како да пливају када таласи постану јаки, велики и изненадни.
Учите их како да остану мирни када све око њих крене низбрдо.
Како да остану горди када им неки усранко каже да су промашени, јадни, сироти.
Учите их да воле себе. И када су дебели, мршави, подерани, гладни, пресити, збуњени, криви, бубуљичави, несигурни, одбачени, другачији.
Учите их суштини. Или се суштина не учи по наставном плану и програму?
Учите их солидарности. Учите их поштовању.
Учите их шта живот јесте, а не шта би требало да буде. Јер у вашим учионицама седи се и по двадесет година. А из њих, каква трагикомедија, често излазе исцрпљени људи који тек почињу своје најважније лекције, изостављене из скупих уџбеника.
Не сећам се разломака.
Не знам ништа о културама посејаним у аустралијску земљу.
Не сећам се свих елемената из периодног система.
Круг сам одавно око себе исцртала.
Глисте прескачем након кише. Од њихове регенерације немам ништа. Тренутно учим да регенеришем себе након што ме пола нестане.
Упознала сам на десетине слузавих пужева измилелих из ваших пажљиво осмишљених и илустрованих уџбеника.
Била сам одличан ђак, са дипломама и неким златним читалачким значкама, који је до сада бар пет пута пао на поправном из живота.
Аутор: Јована Кешански, одломак из књиге “109 плетеница”