Да ли сте знали да је 1957. године у Америци чак 92% деце пелене скидало пре навршених 18 месеци? Ова статистика делује невероватно када је упоредимо са данашњим стандардима – до 1999. године, само 4% двогодишњака је било приучено на ношу, а данас је просечна старост за приучавање на ношу чак 3 године.
Што се догодило у тих неколико деценија па је цела једна генерација родитеља почела да се понаша толико другачије? Да ли су родитељи постали лењи, или је нешто дубље у питању?
Револуција у дечјој психологији
Највећа промена догодила се после Другог светског рата, када су медицински стручњаци почели да мењају свој приступ одгајању деце. Др Бенџамин Спок, аутор револуционарне књиге „The Commmon Sense Book of Baby and Child Care“ из 1946. године, потпуно је променио перспективу америчких родитеља.
Спок је био први педијатар који је студирао психоанализу и заједно са психолозима фројдовске школе, почео је да упозорава да рано, ригорозно приучавање на ношу може довести до емотивних проблема и неуроза касније у животу. Његова књига је постала бестселер – продато је 500.000 копија у првих шест месеци, а укупно 50 милиона копија до његове смрти 1998. године.
Др Т. Бери Бразелтон, још један утицајан педијатар, наставио је овај тренд, упозоравајући да притисак на децу може да буде штетан. Медицинска заједница је усвојила потпуно нови приступ – „100% приступ усмерен на дете“, што значи чекање да дете само покаже знаке спремности.
Технолошка револуција: Појава памперса
Међутим, промена у приступу није била једини фактор. Једнократне пелене су се појавиле на тржишту 1959. године, свега две године после те фамозне статистике од 92% (случајност?). Како су пелене постајале боље и јефтиније, смањивала се и мотивација родитеља да рано уче децу на ношу.
Ова комбинација фактора – нови психолошки приступ и лакша алтернатива – довела је до драматичне промене у понашању родитеља.
Психолошка перспектива: Шта кажу стручњаци данас?
Научна литература све више упозорава на конкретне негативне последице касног приучавања. Истраживања показују да одлагање приучавања на ношу доводи до повећане преваленце енурезе (ноћно мокрење) и инфекција доњих уринарних путева (ЛУТС) касније у животу старије деце, као и проблема са столицом током процеса приучавања.
Посебно је значајно истраживање спроведено на више од 10.000 деце узраста 4-10 година, које је показало да су стопе дисфункције бешике и црева биле најниже код деце која су почела са приучавањем пре 12. месеца живота. Ово истраживање директно доводи у питање савремени приступ чекања „спремности детета“.
Стручњаци упозоравају да права опасност лежи у одлагању приучавања на нок-шир, што повећава ризик од развоја поремећаја мокрења. Наше представе о томе када да почнемо са приучавањем имају МНОГО више везе са спремношћу родитеља него са сазревањем детета.
Хемијске опасности дуготрајног ношења пелена
Модерне пелене садрже бројне хемикалије које могу штетити здрављу, посебно при дуготрајном коришћењу:
– Научне анализе једнокреатних пелена детектовале су пестициде и хемикалије повезане са раком, нарушеним репродуктивним развојем и дерматитисом
– Конвенционалне пелене могу садржавати фталате, волатилне органске спојеве (VOCs) и микропластику, што потенцијално може успорити развој јер омогућава штетним хемикалијама да се апсорбују кроз топлу кожу
– Производи за једнокреатне пелене садрже токсичне VOCs и, у неким случајевима, нивои VOC-а су довољно високи да представљају ризике који треба да се реше
Посебно забрињавајуће је што су бебе посебно осетљиве на ризике повезане са излагањем штетним хемикалијама, а хиљаде пелена носe мала деца која имају танку и осетљиву кожу.
Да ли су се родитељи заиста „улењили“?
Одговор није једноставан. Уместо да оптужујемо родитеље за „лењост“, требало би да разумемо комплексност фактора који су утицали на ову промену:
Медицински савет се променио – Родитељи су следили препоруке стручњака
Технологија је омогућила алтернативу – Једнократне пелене су учиниле живот лакшим
Друштвени притисак се смањио – Више није било срамота ако дете носи пелене дуже
Живот је постао комплекснији – Родитељи раде више, имају мање времена за интензивно приучавање
Можда је време да престанемо са екстремима. И ригорозно рано приучавање из 1950-их и потпуно пермисивни приступ имају своје мане. Кључ је у проналажењу баланса – почети када дете покаже знакове спремности, али не чекати бесконачно.