Lični stav

U junu smo školu ostavili u modricama. Izubijana od neke dece, nekih roditelja, od nerazumevanja gde je toj školi mesto u društvu, čemu ona uopšte služi

U toku su Olimpijske igre. A dok neke olimpijce pratimo, za njih navijamo, dočekujemo, druge brzo zaboravljamo…

Crno-bela oprema za fizičko – savršen prikaz SUŠTINE problema našeg obrazovnog sistema

Roditelji, vašoj deci čovek koji ne može da sastavi rečenicu od početka do kraja na svojim nastupima PLJUJE u usta, a oni od euforije vrište

Profesorka Biljana: Stranac sam u svojoj zemlji, nemam duhovno prebivalište, siromašne su mi nade

Strah me je, tata.

Odgovor ministarki za BRIGU o porodici: Nema te strane agende koja može da me uveri da nisam doživela ono što jesam. I obrnuto.

Tri banalizacije prosvete

Moja deca NE MOGU da razumeju lepotu, čaroliju i emotivnu dubinu mog detinjstva. A ja, na trenutak, nisam razumela njihovo…

– Baba, i ti ćeš umreti… – Ne pada mi na pamet. Ja neću nikada umreti. Biću samo fizički odsutna. Jer ljubav ne umire.

Tajne uspeha japanskog obrazovanja: Učenici rade posao domara, nema testova do 10. godine, ručaju sa svojim nastavnicima

Jedna priča, prekasno ispričana: Obećavam ti samo jedno. Pamtiće te i praunuci tvoji.

I tako dolazimo u stanje APSOLUTNOG licemerja. Radimo za dete do iznemoglosti, odričemo se svega, a dete je za to vreme SAMO

Šta treba da naučimo iz toga što vukovci padaju na prijemnim ispitima