Чекај, како то мислиш – зашто је ћуталa?!
Зато што су је од малена учили да је ћутање злато. Зато што су је учили да каже чики добар дан. Тети – хвала и молим. Да поштује старије. Нарочито када су они ту за њено добро. Нарочито када су они ти које мама и тата познају. Они који им долазе у кућу. Седе за истим столом. Смеју се истим шалама. Деле успомене. Јер нема ничег лошег у томе. Они су ту због ње. Да је нечему науче. Ко год да су. Шта год да су.
Ћутала је зато што је знала да ће се лакше изборити са собом, него с онима који ће рећи како је сама крива. Како је лепа, лепе увек привлаче невољу. И како мора бити да је кокетирала. Бар мало. Макар и несвесно. Како није морала баш тако нападно да се шминка. Или да носи ту сукњицу. Или да провоцира, прекршта ноге, мазно трепће, игра се тим праменом косе.
Ћутала је зато што се плашила да ће јој вратити. Сто пута горе. Да јој ионако нико неће поверовати. Након толико година. Уосталом – нема ни једног јединог доказа. Где су јој модрице? И како је није стид да сад о томе говори? Уместо да лепо све гурне под тепих, где му је и место, па је л’?
Ћутала је можда и зато што јој је неко њен, неко коме је иначе веровала рекао да је боље да то остане “наша мала тајна“. Да није мислио ништа лоше. Да је воли. Да је једна од најлепших, најбољих, нај… шта год девојака које познаје. Ако и каже – то је само њена реч против његове. И шта ће тиме добити..? Осим салве увреда. Осуда. Знаних и незнаних. А ваља јој сутра наћи некога. Удати се. Бити мајка. Ко ће је такву – полупану..?
Ћутала је зато што ни сама више није знала шта да каже. Јер се спремала за многе улоге, али не и за ту. Нико се не спрема за такве улоге. Само се десе. Кад им се најмање надаш. Од кога се најмање надаш. И после не знаш шта би с тим. Можда га је погрешно разумела. Можда није довољно јасно рекла не. Можда није била довољно гласна? Можда је и рекла то вражје не али је није чуо. Јер није желео да чује. Могло му се.
И моћи ће му се. И њему и свим попут њега.
Мушкарцима у годинама, мушкарцима без година, на положају или без положаја, високим, ниским, каквим год. Све док постоји један једини глас који ће рећи – сама је тражила. Који ће рећи – мушко је. Који ће у њеном присуству испричати виц о глупој плавуши. Који ће јој добацити на улици. Моћи ће им се док постоји и један коме ће жена бити само рецка. Балава прича за карираним столњаком. Слика у телефону којом је држи у шаци. Моћи ће им се. Док постоји иједна жена, која неће стати на њену страну. Једна онако – “честита и поштена“. Једна која се пре мрака врати кући. Једна која не иде по кафанама. Једна која мисли да се њој никада неће десити. Док се не деси. Њој.
Зато, говори, душо моја! И не чекај, ни секунде једне. Не чекај да се деси. Кажи одмах. На први миг. На први ружан осећај у стомаку – да нешто ту не штима, да нешто није у реду, иако можда не умеш јасно да објасниш себи, а још мање другоме. Кажи да ти се нешто ту не допада. Да не желиш да идеш тамо. Да не желиш да седиш за истим столом с њим. Да дишеш исти ваздух. Веруј себи. Веруј ономе што осећаш. Поједини људи су кварни. Могуће их је препознати. Као што препознаш буђав хлеб, прокисло млеко. Смрде. Не дозволи да ти говоре другачије.
Ако не можеш да говориш, а ти бар трепни. Једном за да, двапут за не. Неко ће те већ чути. Неко ће се већ препознати. У том једном једином трептају.
И немој само да наставиш да глумиш да живиш. Због неког ко само глуми да је човек.
Текст: Даниела Бакић