Čekaj, kako to misliš – zašto je ćutala?!
Zato što su je od malena učili da je ćutanje zlato. Zato što su je učili da kaže čiki dobar dan. Teti – hvala i molim. Da poštuje starije. Naročito kada su oni tu za njeno dobro. Naročito kada su oni ti koje mama i tata poznaju. Oni koji im dolaze u kuću. Sede za istim stolom. Smeju se istim šalama. Dele uspomene. Jer nema ničeg lošeg u tome. Oni su tu zbog nje. Da je nečemu nauče. Ko god da su. Šta god da su.
Ćutala je zato što je znala da će se lakše izboriti sa sobom, nego s onima koji će reći kako je sama kriva. Kako je lepa, lepe uvek privlače nevolju. I kako mora biti da je koketirala. Bar malo. Makar i nesvesno. Kako nije morala baš tako napadno da se šminka. Ili da nosi tu suknjicu. Ili da provocira, prekršta noge, mazno trepće, igra se tim pramenom kose.
Ćutala je zato što se plašila da će joj vratiti. Sto puta gore. Da joj ionako niko neće poverovati. Nakon toliko godina. Uostalom – nema ni jednog jedinog dokaza. Gde su joj modrice? I kako je nije stid da sad o tome govori? Umesto da lepo sve gurne pod tepih, gde mu je i mesto, pa je l’?
Ćutala je možda i zato što joj je neko njen, neko kome je inače verovala rekao da je bolje da to ostane “naša mala tajna“. Da nije mislio ništa loše. Da je voli. Da je jedna od najlepših, najboljih, naj… šta god devojaka koje poznaje. Ako i kaže – to je samo njena reč protiv njegove. I šta će time dobiti..? Osim salve uvreda. Osuda. Znanih i neznanih. A valja joj sutra naći nekoga. Udati se. Biti majka. Ko će je takvu – polupanu..?
Ćutala je zato što ni sama više nije znala šta da kaže. Jer se spremala za mnoge uloge, ali ne i za tu. Niko se ne sprema za takve uloge. Samo se dese. Kad im se najmanje nadaš. Od koga se najmanje nadaš. I posle ne znaš šta bi s tim. Možda ga je pogrešno razumela. Možda nije dovoljno jasno rekla ne. Možda nije bila dovoljno glasna? Možda je i rekla to vražje ne ali je nije čuo. Jer nije želeo da čuje. Moglo mu se.
I moći će mu se. I njemu i svim poput njega.
Muškarcima u godinama, muškarcima bez godina, na položaju ili bez položaja, visokim, niskim, kakvim god. Sve dok postoji jedan jedini glas koji će reći – sama je tražila. Koji će reći – muško je. Koji će u njenom prisustvu ispričati vic o glupoj plavuši. Koji će joj dobaciti na ulici. Moći će im se dok postoji i jedan kome će žena biti samo recka. Balava priča za kariranim stolnjakom. Slika u telefonu kojom je drži u šaci. Moći će im se. Dok postoji ijedna žena, koja neće stati na njenu stranu. Jedna onako – “čestita i poštena“. Jedna koja se pre mraka vrati kući. Jedna koja ne ide po kafanama. Jedna koja misli da se njoj nikada neće desiti. Dok se ne desi. Njoj.
Zato, govori, dušo moja! I ne čekaj, ni sekunde jedne. Ne čekaj da se desi. Kaži odmah. Na prvi mig. Na prvi ružan osećaj u stomaku – da nešto tu ne štima, da nešto nije u redu, iako možda ne umeš jasno da objasniš sebi, a još manje drugome. Kaži da ti se nešto tu ne dopada. Da ne želiš da ideš tamo. Da ne želiš da sediš za istim stolom s njim. Da dišeš isti vazduh. Veruj sebi. Veruj onome što osećaš. Pojedini ljudi su kvarni. Moguće ih je prepoznati. Kao što prepoznaš buđav hleb, prokislo mleko. Smrde. Ne dozvoli da ti govore drugačije.
Ako ne možeš da govoriš, a ti bar trepni. Jednom za da, dvaput za ne. Neko će te već čuti. Neko će se već prepoznati. U tom jednom jedinom treptaju.
I nemoj samo da nastaviš da glumiš da živiš. Zbog nekog ko samo glumi da je čovek.
Tekst: Daniela Bakić