Када форсирате дете да дели своје само зато што је то друго дете јако пожелело, знате ли како то звучи у дечјем уху? Односно, какву лекцију ваше дете тада учи?
Немојте форсирати своју децу и инсистирати на томе да морају да деле своје ствари. То је лекција коју деца или неће схватити како треба или неће уопште схватити, а говоримо о деци вртићке и предшколске доби.
Сви родитељи теже да своје дете подстакну да се дружи с другом децом и да се с њима лепо игра, што у преведеном, дечјем значењу заправо значи да родитељи своју децу желе да науче да деле.
„Али, ако сте икада видели на делу минимално троје деце вртићке доби како се играју у песку сигурно сте сведочили томе да се све троје заквачило за једно те исту играчку, иако их је још барем осам лежало са стране. Али они су се свађали само око једне и њих двоје плакало је због тога. У таквим ситуацијама родитељи су ти који деци желе да усаде осећај и потребу дељења. Али, знате шта? Родитељи то уопште не би требало да раде зато што такве лекције децу тог узраста неће научити ономе чему се родитељи надају.“, написала је др. Лаура Маркхам, ауторка књиге „Peaceful Parent, Happy Siblings“.
Сви родитељи имају један циљ – одгојити дете које ће израсти у човека који ће бити осетљив на туђе потребе, који ће примећивати друге људе и њихове осећаје и жеље.
У вртићкој доби деца једноставно размишљају другачије него одрасли људи. То не значи да ће мала деца заувек остати мала и да ће се вечно понашати као деца. Не – деца у овом узрасту за почетак морају да спознају своје потребе. Да би могли да схвате потребе других људи/деце, морају на својој кожи да науче како је то. Себичност никада није била врлина, али ако ћемо дете учити да у тој својој младој доби још увек потпуно несвесно како функционише свет и друштво, ако ћемо га форсирати да увек има осећај за туђе осећаје – када ће научити ценити и на прво место стављати своје осећаје? Ако ћете од детета стално тражити да своје даје, само зато што би то било лепо и зато што друго дете то нешто јако жели, где ћете тада поставити своје дете?
Ако схватимо да деца још нису одрасла и да многе „навике“ из детињства неће остати усађене као редовне навике некоме када одрасте, већ ће из тих навика учити важне животне лекције, онда је ова тема јако, јако важна.
Јер, како каже докторка Маркхам, када форсирате дете да дели своје само зато што је то друго дете јако пожелело, знате ли како то звучи у дечјем уху? Односно, какву лекцију ваше дете тада учи?
– учи да ако неко јако плаче и нешто јако жели – онда ће то сигурно и добити.
– учи да ће родитељ, његов или туђи, бити тај који ће се умешати и одлучити тко ће добити играчку, а то наравно неће увек бити по истом правилу већ ће добрано зависити од количине суза и родитељском стрпљењу.
– учи га да не воли то дете (брата/сестру) које му стално узима играчке.
– учи га да постане похлепнији када му се укаже прилика да зграби туђу играчку јер питање је када ће је морати вратити/дати.
– учи га не да дели, већ да манипулише – јер када једном зграби играчку, а зна да ће ускоро морати неком да је да, дете ће створити свој неки властити принцип деловања како би одгодио то дељење.
– неће научити да дели, јер то у тој доби дете не жели (зависно наравно од деце, јер заистаиста постоје и они светли примери детета које је рођено да би делило, то заиста доста зависи од карактера).
Како онда приступити проблему?
Створите, учите дете једном добром принципу деловања које ће само с временом почети да примењује међу себи равнима. Научите их да дељење не мора никада бити сада и одмах. Да, деца реагују импулсивно и већ за који минут потпуно мењају своје мишљење и жеље, али уместо да их форсирате на дељење учите их да ће играчку добити или дати ускоро. То није одгађање проблема, то је нормална реакција из које ће ваше дете научити да када се оно игра нечим, а неко друго дете пожели баш то, оно ће дечјим речником свом пријатељу/познанику/брату рећи – „Чим се ја мало поиграм ја ћу ти је онда дати. Ево одвешћу се још један круг па ћеш онда ти. Ево, чим ископам рупу ја ћу ти дати лопатицу.“
Неко дете можда ће и даље реаговати љутито, али ви се не мешајте. Намигните свом малцу јер није одустао од своје играчке и своје жеље, а показао је добру вољу да ће поделити.
Деца, а ту наравно говоримо о деци која су старија од три-четири године, јако воле кад могу да се заузму сами за себе, али ако их научите да ће родитељ увек бити главни „адвокат“ тада ту важну лекцију самосталности неће научити. Или барем не на време да се већ од малих ногу заузима за себе, али да притом ипак и брине о другима.
С овом лекцијом коју ви морате показати/усадити/научити своје дете оно ће се с другима играти мање оптерећено и с пуно мање грча ће држати своје играчке на оку.
Ово је заправо једна врло важна лекција не због интеракције вашег детета с другом децом, већ због пуно бољег односа између браће и сестара који се, признајмо, највише свађају око играчака и дељења играчака.
Замислите стога да ваше дете има јасан став о дељењу, али и о свом властитом задовољству те се одређеном играчком игра онолико дуго колико жели. Када осети да се те играчке заситио прићи ће детету/брату и предати му је. И сада замислите тај осмех детета које је напокон добило спорну играчку. Осмех сигурно неће изостати, а то ће вашем детету такође измамити осмех. То је радост дељења. И то се не може постићи ни у једном дану ни једним форсирањем, али таквим принципом деловања, уз мало стрпљења и понављања, ваше дете ће научити своју лекцију те ако се ни други родитељ не меша, можда и друго дете усвоји исти такав принцип деловања. Деца од четири-пет-шест година већ су довољно велика да знају да препознају радост и задовољство – своје и туђе. А то је лекција коју ће тешко научити ако ће сваку своју играчку морати да дели пре него што се њом изигра до краја.
Извор: index.hr