Četiri priče o roditeljstvu koje bi uvek trebalo da imate na umu.
Odgajamo li decu ili cveće?
David, moj komšija, ima dvoje dece. Sinove od pet i sedam godina. Jednog dana pokazivao je svom sedmogodišnjem sinu Keliju kako se upravlja kosilicom kroz dvorište. Dok ga je učio kako da okrene kosilicu na kraju travnjaka, njegova supruga Ana pitala ga je nešto kroz prozor. David se okrenuo da joj odgovori, a Keli je prošetao kosilicu kroz dvorište i pravo preko cveća koje je David pažljivo gajio. Kad se moj komšija okrenuo i video šta se dogodilo, bio je besan. Počeo je da viče na svog sina, a onda mu je Ana brzo prišla, stavila ruku na rame i rekla:
– Davide, smiri se. I upamti – mi odgajamo decu, a ne cveće!
Ana me je podsetila na važnost toga da kao roditelji ne zaboravimo svoje prioritete. Deca i njihovo samopoštovanje važniji su od bilo kog predmeta koji se može slomiti ili oštetiti. Dragocena vaza je već razbijena, so je već prosuta, staklo je već puklo. Cveće je već mrtvo. Moramo u tim trenucima imati na umu da je jedino ispravno da ostanemo pribrani i ne vičemo na dete koje je sigurno i samo razumelo da je napravilo grešku.
Prosuta voda
Desila se nedavno još jedna situacija koja me je navela na razmišljanje. Pre nekoliko nedelja, sa kolegom sam razgovarao o deci. Rekao mi je da je, dok su svi zajedno večerali, njegova sedmogodišnja ćerkica razbila svoju čašu vodom. Nakon što je voda bila obrisana, bez zamerki roditelja, dete je podiglo glavu i reklo:
„Znate, želim da vam zahvalim što niste poput ostalih roditelja.“ Roditelji većine dece bi vikali na njih u takvoj situaciji, što iz besa, što iz želje da osiguraju da se takav incident ne ponovi.
Proliveno mleko
Jednom, na večeri sa prijateljima, dogodilo se nešto slično. Njihov petogodišnji sin prosuo je čašu mleka na sto. Odmah su požurili da ga izgrde, a ja sam, dok su držali lekciju, namerno prolio svoju čašu. Kada sam počeo da pričam kako u 48. godini i dalje ponekad prospem nešto, dečak je blistao od radosti, a njegovi roditelji su, čini se, takođe razumeli nagoveštaj i prestali da mu pridikuju. Kako je lako zaboraviti da svi mi učimo čitav život.
Naučnikova mama
Nedavno sam od Stefana Glena (čuveni psiholog) čuo priču o poznatom istraživaču koji stoji iza nekoliko veoma važnih medicinskih otkrića. Tokom razgovora s novinarima, pitali su ga šta je to što ga razlikuje od drugih?
Rekao je da je, prema njegovim rečima, sve posledica iskustva sa majkom kada je imao dve godine. Pokušao je da iz frižidera izvadi flašu mleka, ali flaša je bila klizava, ispala je i mleko se razlilo po kuhinji!
Kada je njegova majka ušla u kuhinju, umesto da viče na njega i kažnjava ga, rekla je:
„Roberte, kakvo si divno more napravio! Nisam mnogo puta videla tako veliku baru mleka. Znaš, Roberte, kada neko napravi takav nered, na kraju krajeva, sve mora biti očišćeno i pospremljeno. Pa, reci mi kako želiš da to uradimo? Za pod možemo koristiti sunđer, peškir ili krpu.“ Odabrao je sunđer i on i njegova majka očistili su proliveno mleko.
Tada mu je majka rekla:
„Znaš, ti si pokušao da izneseš flašu mleka sa svoje dve male ruke i nije ti uspelo. Idemo sad u dvorište, napunićemo bocu vodom i videćemo da li možeš da pronađeš način da je nosiš bez prosipanja. Dečak je otkrio da ako drži bocu sa dve ruke uz grlo u blizini vrha, može je nositi bez da je ispusti. Kakva divna lekcija!
Ovaj poznati pronalazač napomenuo je da je upravo u tom trenutku shvatio da se ne treba bojati grešaka. Umesto toga, naučio je da nam greške omogućavaju da naučimo nešto novo, što je na kraju naučni eksperiment. Čak i ako eksperiment postane „neuspešan“, na kraju iz njega naučimo nešto dragoceno.
Ne bi li bilo divno kada bi svi roditelji reagovali poput Robertove majke?
Ne zaboravimo da je duh naše dece mnogo važniji od materijalnih stvari. Kad se toga setimo, samopoštovanje i ljubav cvetaju i rastu mnogo lepše od bilo kojeg cvetnog kreveta.
Autor: Jack Canfield
(izvor nepoznat)