'Чини се да сви знају одгајати моју децу, осим мене'

октобар 15, 2016

Који год савет послушала, знај да си одабрала криви, баш онај који не пали… И да – сама си крива за исход. Што год направила, помислила, изрекла – није добро, неко други би то пуно боље од тебе
nemajka
Доносимо вам причу маме Марине Сертић која је поделила тренутке у којима је осетила да је добра мама.
Три банке, седам година радног стажа (од чега три године “трудњачења” код куће), један двогодишњак, један седмомесечњак, гомила кућних послова и тона чоколаде за додатни импулс енергије… И није тако лоше. Гугле ми је пријатељ, а и с Фејсбуком  сам си у задње време на “ти”. Тако ваљда треба и бити када си на породиљном, а ја сам ево већ другу годину за редом.

Прочитајте и Када беба дође кући закључајте врата и не пуштајте никога …

Када падне ноћ преуморан си за кућне послове, парадоксално си престрган да би заспао па онда фино укључиш комп и шараш Интернетом пространством као што си некад шарала рестораном у потрази за слободним столом. И нека! Не пада ми на памет дружење с перилицом или пеглом, ионако се превише дружимо за мој укус. Тренутак када схватиш како си се узбудио/ла видевши на реклами парни чистач који је тренутно на снижењу је тренутак када треба да  подвучеш црту и закључиш како је вриеме за мало одмора и опуштања.
Савети искусних пролазница
Кад дечја соба напокон утихне, ја седам на тросед , узимам таблет у руке и бежим у виртуални свиет. Смешно је то како с преузимањем родитељске улоге поље интереса у потпуности сели на текуће проблеме с којом се сусрећете. Тако, на пример, ја мајка једног двогодишњака и једног седмомесечњака, гутам штиво о дохрани и тантрумима, скоковима у развоју и тантрумима, ницању зуби и тантрумима… тантрумима…. ех да, тантруми. Звучи као болест, делује као судба клета, а заправо је нешто најнормалније и најлогичније, но често стигматизирано у друштву. Баук.
Приватни албум
Једну ствар сам закључила врло рано, усудила бих се рећи и пре но што сам преузела родитељску улогу, а то је да – сви знају одгајати моје дете… сви осим мене. И тачка.
Памтим причу своје драге пријатељице како је шетајући са својим сином, који је спокојно спавао у колицима, застајкивала сваких 100 метара како би јој искусне пролазнице уделиле зрнце мудрости како да му намести чарапице. Да, добро сте прочитали – чарапице. Сва мудрост света стала је у десетак четворних центиметара одевног (обувног?) предмета. Тако су те чарапице биле непотребно потвргнуте, да би за сто метара постале непотребно натегнуте до краја и као такве се усецале беби у буцмасте листове, онда би за сто метара биле претанке за доба године, сто метара даље би се магично претвориле у термо чарапе под којима њежна кожа не дише… Сага о чарапама вероватно би потрајала да се дотична мајка није одлучила вратити у сигурност властитог дворишта како би средила мисли и сама закључила како решити проблем чарапица. Колико филозофије око обичних чарапица, колико стреса у само једном покушају шетње.

Прочитајте и Да, навикавај га на руке!

Туђи погледи на леђима
Застрашујуће је бити мама. Застрашујуће је имати живахно дете, к томе још и тврдоглаво, одлучно, дете које емоционално бурно реагује, дете од две навршене године које проживљава једно од најинтензивнијих раздобља у свом животу. У шољицу млека ставила сам црвену сламку, а оно је инстинктивно пожелело жуту. Како сам му то могла учинити. Зар мама не уме да чита мисли?
Можда сам му то намерно урадила зато што се он тек овог трена присетио да више воли жуту боју… Или сам заборавила да му у млеко иначе не урањам црвену сламку? Не, не, то је кап која је прелила чашу и он више не може тако. Уста су разјапљена, глава забачена унатраг, очи и шаке чврсто стиснуте, а сузе величине граха (не грашка, граха!) клизе низ црвене образе.
Крик рањеног медведа пролама се простором. Не слутим крај. Осећам погледе на леђима. Чујем их штовише. “Боже драги, што му је направила? Што све то због сламке? Не би он мени тако! Види га што је злочест. Сама си је крива, што му то допушта. Мени то мој никада не ради, ја се с њим све лијепо у старту договорим. А мој је то једном пробао извести у дућану и исти сам то трен ријешила да му никада више није пало на памет тако се понашати”. Некада се ти гласови осјете у погледима, а некада се заиста и чују.

Прочитајте и Извините ме за тренутак, одох да размазим своју децу

Бити мама је незахвално
Морам пронаћи одговор, где грешим. Питат ћу Гугл. “Драги Гугле, како бити добар родитељ?” Гугле избацује 67.600 могућих резултата. Кренем ли их сада проучавати можда и пронађем одговор до синовог 60. рођендана па решим проблем криве сламке тако да све бабе овог свијета могу видети како сам ја супер мама. Није увек проблем у сламки, понекад су то чарапе или мајица, понекад је слаткиш, понекад чињеница што млађе дете баш тог трена држим на рукама. Све одједном постаје стресно, напето. За све се тражи кривац, све се претвара у проблем и притиску, а све тако брзо пролази… пребрзо.
Бити мама заправо је доста незахвално. Што год урадила, знај да би то нетко други урадио сто пута боље. Најчешће је то неко ко заправо ни нема властиту децу. Који год савет послушала, знај да си одабрала криви, баш онај који не пали… И да – сама си крива за исход. Што год да направила, помислила, изрекла – није добро, нетко други би то пуно боље од тебе.
Како онда знати да си добра мама? Лако. Ако навече, кад дечја соба напокон утихне, а ти рашчупана (или почешљана), у замрљаној одећи (или скоцкана), с панда-подочњацима (или са савршеним маке-упом) стојиш на вратима и с тупаво-заљубљеним смешком гледаш своју дечицу, мислећи притом како нема лепших и дражих анђела на целом свету, онда знај да си добра мама. Ја знам…
 
Извор: klokanica.24sata.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама