Пусти да ти одсвирам нешто на тастатури, да ти пикселизованом кичицом цртам слова по екрану, да ти шапнем нешто иако сам без гласа. Не тражим то зато што имам много тога да ти кажем, већ зато што данас већина бира ћутање и тишину. Ја не умем. Поготово не пред злобом и неправдом које вилене напољу. Данас ако не кажеш оно што мислиш, неко ће ти рећи како мораш да размишљаш, ако не кажеш свој став гласно и јасно, неко ће ти га наметнути, ако не одбраниш своју реч, неко ће ти туђе ставити у уста. Зато пишем.
Данас се спокојан живот плаћа издавањем сопствених принципа, достојанствен живот се плаћа изневеравањем својих идеала, а хармонија се плаћа у месу. У оном месу наших изгрижених језика сваки пут кад смо хтели да кажемо истину, кад смо хтели да устанемо и одбранимо се, јер капитализам почива на масовној гробници наших кастрираних језика и неизречених речи. Зато пишем.
У доба када сви чују а нико заправо не слуша нема сврхе говорити. Пишем јер данас читају само одабрани, само још они који се надају бољем, који виде даље, који умеју да разумеју и воле. Остали гледају понуђено, слушају већ испричано, понављају речено, виде очигледно и гутају сажвакано. Сви су почели да личе једни на друге, иако смо сви рођени посебни јер се боје да буду сопствена суштина. Свет не мењају они који знају како, већ они који су довољно храбри да то желе. Опет је много више оних који га не мењају. Не зато што не умеју, већ зато што не желе. И зато што се боје. Зато пишем.
Некако наивно верујем да се речју може променити свет. Не овом мојом, него сваком која говори о љубави. Не бојим се. Мени је одавно Стикс већ до чланака али ја и по тој води ходам. После живота на овом свету не треба ми Хад. Толико пута сам мислио да сам умро, а заправо је само много болело, да се више ни смрти не бојим. Зато ми не веруј увек, јер свесно бирам да живим у неком иреалном свету пуном љубави иако знам да у оном реалном баш ње највише фали. Врло често много тога не знам, јер свесно бирам да живим у неком паралелном свету у ком се води интуицијом и инстиктима а не знањем. Још чешће нисам у праву, јер се ни не трудим да будем. (…)
Ја се само трудим да будем срећан, иако данас такви нису никоме занимљиви. Уместо да се гради, срећа је грешком почела да се подразумева. Још већом грешком почела је да буди завист кад је туђа. Они који су срећни етикетирани су као контраши, постали су одметници од реалности, нису више становници планете Земље него Седмог Неба. Постали су мањина која ни не покушава да се брани јер је свесна да би само гурала прсте у очи и сипала со на ране. А срећни су емпатични. О својој срећи ћуте, деле је у тишини својих пријатељстава, веза, породица. Срећни се не боје урока па срећу каткад стидљиво подмећу тужнима, изигравају саобраћајце на њиховим странпутицама, вабе их на свој казан. Али џабе… Јер су тужни иако гладни среће, некако бизарно постали сити од те своје туге.
Зато пишући верујем у вечност. Мада би ми и она била кратка за неке ствари. Рецимо за све савете паметнијих које још увек нисам послушао, за све ненаписане речи које ми сврбе чеони режањ нестрпљиво чекајући да почешу папир, за све истовремене оргазме који би од љубави сваки пут померали осу Земљине ротације, за све осмехе којима бих провоцирао злослутне на доброту, за све још увек ненаправљене грешке из којих бих се учио мудрости, за сва тамна пива и домаће дуњеваче са пријатељима после којих бих их несвесно грлио јаче него трезан, за све перверзије маштом и пожудом испровоциране којих имам толико да надилазе време животног века нас смртника, за све непроспаване ноћи због плача мојих још увек нерођених новорођенчади, за учење речи свих светских језика јер ми на овом мом немуштом увек зафали по која, за још пркоса, истинољубља и саосећајности јер нам за то, ни ових пар до сада проћерданих миленијума на планети Земљи није било ни близу довољног…
Извор: blogdan.rs