Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne umem. Pogotovo ne pred zlobom i nepravdom koje vilene napolju. Danas ako ne kažeš ono što misliš, neko će ti reći kako moraš da razmišljaš, ako ne kažeš svoj stav glasno i jasno, neko će ti ga nametnuti, ako ne odbraniš svoju reč, neko će ti tuđe staviti u usta. Zato pišem.
Danas se spokojan život plaća izdavanjem sopstvenih principa, dostojanstven život se plaća izneveravanjem svojih ideala, a harmonija se plaća u mesu. U onom mesu naših izgriženih jezika svaki put kad smo hteli da kažemo istinu, kad smo hteli da ustanemo i odbranimo se, jer kapitalizam počiva na masovnoj grobnici naših kastriranih jezika i neizrečenih reči. Zato pišem.
U doba kada svi čuju a niko zapravo ne sluša nema svrhe govoriti. Pišem jer danas čitaju samo odabrani, samo još oni koji se nadaju boljem, koji vide dalje, koji umeju da razumeju i vole. Ostali gledaju ponuđeno, slušaju već ispričano, ponavljaju rečeno, vide očigledno i gutaju sažvakano. Svi su počeli da liče jedni na druge, iako smo svi rođeni posebni jer se boje da budu sopstvena suština. Svet ne menjaju oni koji znaju kako, već oni koji su dovoljno hrabri da to žele. Opet je mnogo više onih koji ga ne menjaju. Ne zato što ne umeju, već zato što ne žele. I zato što se boje. Zato pišem.
Nekako naivno verujem da se rečju može promeniti svet. Ne ovom mojom, nego svakom koja govori o ljubavi. Ne bojim se. Meni je odavno Stiks već do članaka ali ja i po toj vodi hodam. Posle života na ovom svetu ne treba mi Had. Toliko puta sam mislio da sam umro, a zapravo je samo mnogo bolelo, da se više ni smrti ne bojim. Zato mi ne veruj uvek, jer svesno biram da živim u nekom irealnom svetu punom ljubavi iako znam da u onom realnom baš nje najviše fali. Vrlo često mnogo toga ne znam, jer svesno biram da živim u nekom paralelnom svetu u kom se vodi intuicijom i instiktima a ne znanjem. Još češće nisam u pravu, jer se ni ne trudim da budem. (…)
Ja se samo trudim da budem srećan, iako danas takvi nisu nikome zanimljivi. Umesto da se gradi, sreća je greškom počela da se podrazumeva. Još većom greškom počela je da budi zavist kad je tuđa. Oni koji su srećni etiketirani su kao kontraši, postali su odmetnici od realnosti, nisu više stanovnici planete Zemlje nego Sedmog Neba. Postali su manjina koja ni ne pokušava da se brani jer je svesna da bi samo gurala prste u oči i sipala so na rane. A srećni su empatični. O svojoj sreći ćute, dele je u tišini svojih prijateljstava, veza, porodica. Srećni se ne boje uroka pa sreću katkad stidljivo podmeću tužnima, izigravaju saobraćajce na njihovim stranputicama, vabe ih na svoj kazan. Ali džabe… Jer su tužni iako gladni sreće, nekako bizarno postali siti od te svoje tuge.
Zato pišući verujem u večnost. Mada bi mi i ona bila kratka za neke stvari. Recimo za sve savete pametnijih koje još uvek nisam poslušao, za sve nenapisane reči koje mi svrbe čeoni režanj nestrpljivo čekajući da počešu papir, za sve istovremene orgazme koji bi od ljubavi svaki put pomerali osu Zemljine rotacije, za sve osmehe kojima bih provocirao zloslutne na dobrotu, za sve još uvek nenapravljene greške iz kojih bih se učio mudrosti, za sva tamna piva i domaće dunjevače sa prijateljima posle kojih bih ih nesvesno grlio jače nego trezan, za sve perverzije maštom i požudom isprovocirane kojih imam toliko da nadilaze vreme životnog veka nas smrtnika, za sve neprospavane noći zbog plača mojih još uvek nerođenih novorođenčadi, za učenje reči svih svetskih jezika jer mi na ovom mom nemuštom uvek zafali po koja, za još prkosa, istinoljublja i saosećajnosti jer nam za to, ni ovih par do sada proćerdanih milenijuma na planeti Zemlji nije bilo ni blizu dovoljnog…
Izvor: blogdan.rs