“Zašto oprema za fizičko mora biti crno-bela?” pitam nastavnicu fizičkog nakon što mi se dete požalilo da ga ona zbog neprikladnih boja iznova grdi.
Prilično zbunjena, nastavnica odgovara: “Tako je uvek bilo. Tako je i u školi koju pohađaju moja deca. Tako je bilo i u mojoj školi, dok sam u nju išla. Tako je bilo i na mom fakultetu. Tako je propisano.”
“Da li ste sigurni da je tako propisano? Verujem da šorc i majica jesu. Sasvim sam sigurna da bi, da nije tako, bilo onih kojima bi palo na pamet da fizičko rade u suknji i farmerkama. Međutim, ne mogu da verujem da je propisana i boja?”
“Zar Vam nije glupo da on jedini bude drugačije obučen na času?”
“Prestanite da insistirate na crno-belom svetu, pa sam sigurna da taj problem neće imati.”
“Ali, niko se nikad nije žalio sem Vas.”
“A da li je kriterijum za ocenu validnosti žalbi njihov kvantitet ili kvalitet? Recite Vi meni, hoće li uniformnost opreme za fizičko od dece napraviti vrhunske sportiste, a šarenolikost umanjiti šanse da iskažu svoj sportski potencijal?”
Objašnjavam joj i da dete i ja ne uspevamo da isprljamo dovoljno veša da bi to opravdalo uključivanje mašine svaki drugi dan, a polu-praznu mašinu nameru nemam da uključujem. Niti imam nameru da mu kupujem 6 pari crno-bele opreme koju će za samo šest meseci prerasti, te ću morati da kupujem novih šest pari.
“Pa”, opseti se ona spasonosnog rešenja koje mi može ponuditi, “properite malo na ruke.”
Crno-bela oprema za fizičko savršeno ilustruje suštinu problema našeg obrazovnog sistema: (uni)forma ispred suštine. I inercija – ta beskrajna tromost koja se manifestuje kao protivljenje tela da promeni stanje svog kretanja, kako to definiše Prvi Njutnov zakon.
Naše se školstvo zaglavilo negde na sredini prošlog veka. Tvrdoglavo odbija da promeni bilo šta u pristupu obrazovanju dece, uprkos činjenici da se sve oko njega promenilo do neprepoznatljivosti. Za probleme 21. veka, od kojih pate svi oni koji od tog školstva zavise (podjednako i učenici i nastavnici i roditelji), nadležno Ministarstvo prosvete uporno nudi rešenja 20. veka, tačnije: propira nas sve pomalo na ruke.
Deca u školi ne uče.
Deca u školi slušaju predavanja i bivaju testirana. Uče kod kuće, s roditeljima ili plaćenim profesorima, ređe sama. Škola, u stvari, služi da se deci (a posredno i roditeljima) priopšti šta kod kuće treba da nauče, kao i da se taj svojevrsni “home-schooling” oceni. Da li ste ikad dobili cedulju od učiteljice ili nastavnika s napomenom tipa: “Naučite dete da čita”, ili “Dete ne zna glagole, naučite ga.” Ja jesam, i pouzdano znam da nisam jedina.
Rezultat?
Frustrirani roditelji (koji moraju da utroše vreme, živce i/ili novac za, inače, “besplatno” školovanje svog deteta), frustrirana deca (kojima se život svodi ili na boravak u školi ili na učenje van škole) i frustrirani nastavnici (koji ne uspevaju da se izbore ni s frustriranom decom ni s frustriranim roditeljima).
A zašto deca ne uče u školi, nego se od njih očekuje da uče kod kuće?
Zato što je tako oduvek bilo.
U tom fantastičnom “takanju” onoga što je oduvek bilo, međutim, gubi se iz vida činjenica da je knjiga nekada bila jedino sredstvo učenja i primarni izvor informacija, a dosada – dominantan pokretački mehanizam dečijih aktivnosti.
To više nije tako.
Mi smo, kao deca, patili od viška vremena u kome je trebalo ubiti dosadu. Naša deca pate od manjka vremena da urade, dožive, upiju, nauče sve što ih iz okruženja mami. Nisu se promenila deca, nego svet u kome odrastaju. I mi bismo više voleli kompjuter nego knjige, da ga je kojim slučajem bilo.
Nostalgija koju moja generacija – sadašnji roditelji i nastavnici – oseća prema tim “starim dobrim vremenima” kada je sve bilo usporeno skoro do meditativnog nivoa, našoj deci ne da nije jasna, već ih očekivanja da se u takve okvire i sama uklope neopisivo frustrira.
Današnji učenici mojoj generaciji “zagrejane stolice” deluju opsednuti brzinom i lakim rešenjima. Uopšte ne kupuju našu mantru da bez muke nema nauke. Oni prirodno osećaju da to nije tačno (kao što i nije, bar ne više), ali pošto im mi ne nudimo način da brzo i lako nauče šta treba, nego ih opterećujemo mukom – odlaze u drugu krajnost. Umesto za učenje, svoju nepodnošljivu brzinu i lakoću postojanja troše na traženje krivina. Konačno, upravo ih škola uči da je bitno tek zadovoljiti formu. Nema ovim brzim generacijama ničeg lakšeg nego naći načina da zadovolje formu. I nema ničeg bržeg i lakšeg preopterećenim, preumornim i prezaposlenim roditeljima nego podržati decu u iznalaženju najlakšeg načina da se zadovolji tražena forma. Poznajete li roditelje koji rade domaće zadatke umesto dece i crtaju im radove za likovno pošto jure poene za srednju školu? Ja ih znam. Nije ih mali broj.
I nisu oni krivi. Nakaradni školski sistem ih na to primorava.
U ovom novom, vrlom svetu – koji ne možemo promeniti ma koliko se upirali – jedini način da osiguramo da svako dete dobije podjednaku šansu za uspeh u životu i definitivno savlada osnove obrazovanja jeste da ograničimo OBAVEZNO učenje na vreme koje deca provode u školi. Umesto da u njoj samo slušaju predavanja i uputstva šta treba da nauče kod kuće – i to u PUNOM OBIMU za sve predmete – sva deca moraju u samoj školi naučiti OSNOVE iz svih predmeta. Kod kuće moraju imati vremena i prostora da samoinicijativno, ničim izazvana i uslovljena uče ono što ih posebno zanima, a što školski program ne pokriva. Pa, ako je to što bolje igranje fudbala – široka im livada. Ako je to programiranje uz pomoć tutorijala – širok im Jutjub.
Da bi u školi tokom časova sva deca uspela da nauče osnove iz svih neophodnih predmeta, potrebno je desetkovati gradivo kojim ih trenutno opterećujemo. To ne znači neophodno smanjivanje broja lekcija. To prevashodno znači ukrupnjavanje onoga što već uče, uz izbacivanje nepotrebnih detalja i definicija koje će svejedno detaljnije učiti kasnije (ukoliko se opredele da studiraju tu oblast) ili koje će moći po potrebi da izguglaju (u slučaju da ih profesija odvede na neku drugu stranu, a slučajno im baš taj podatak iz nekog razloga zatreba). Deca treba da uče koncepte, a ne definicije. Treba im fokus s drveća prebaciti na šumu.
Deci takođe treba omogućiti da u okviru škole, kroz sistem izbornih predmeta, nauče više od osnova iz onih oblasti koje ih posebno zanimaju i za koje pokazuju afinitet od rođenja. A obavezne predmete treba multidisciplinarno povezati i tako smanjiti njihov broj. Otprilike, kao u Finskoj: maternji jezik i književnost; matematika; engleski jezik; prirodne nauke; društvene nauke; umetnost; fizička kultura. Razvrstavanje na fiziku, hemiju, biologiju, istoriju, geografiju, drugi strani jezik, likovno, muzičko, tehničko – ostaviti za izborne predmete, čiji obavezan broj treba definisati, ali izbor ostaviti deci, shodno ličnim afinitetima.
Deca ne treba da budu hard-diskovi koji skladište sve znanje iz svih predmeta, kao što smo to mi bili. Pa, ne pripremamo ih za kviz u kome će briljirati bespotrebnim znanjem, već za život. Decu treba naučiti kako da dođu do informacija kad i ako im zatrebaju i kako da ocene njihov kvalitet i pouzdanost.
Škola ne treba da bude mašina za razvrstavanje dobrih i loših đaka, kao što je to sada i kao što je u naše vreme bila. Škola treba da postane institucija koja će svoj deci garantovati OSNOVNO obrazovanje, bez obzira na to koliko vremena i novca njihovi roditelji imaju na raspolaganju. Pored toga, škola mora i dodatno podsticati usavršavanje učenika u onim oblastima koje ih posebno zanimaju i privlače – umesto što pred svu decu postavlja nerazumne zahteve da briljiraju iz svih predmeta. Jer, poeni, srednja škola…
Ovakav pristup je jedini lek za bolest od koje nam školstvo trenutno pati. To je jedini način da školstvo uhvati korak s 21. vekom u kome smo preplavljeni informacijama i s nostalgijom se sećamo nekadašnjeg osećanja dosade.
Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu.
U suprotnom, frustrirani roditelji će i dalje u školu slati frustriranu decu da ih tamo podučavaju frustrirani nastavnici.
A mi ćemo se i dalje pitati: otkud nasilje u školama, otkud roditeljski pritisak na nastavnike, otkud fenomen poklanjanja ocena?
Od propiranja na ruke – eto otkud.
Autor: Branka Stamenković