“Зашто опрема за физичко мора бити црно-бела?” питам наставницу физичког након што ми се дете пожалило да га она због неприкладних боја изнова грди.
Прилично збуњена, наставница одговара: “Тако је увек било. Тако је и у школи коју похађају моја деца. Тако је било и у мојој школи, док сам у њу ишла. Тако је било и на мом факултету. Тако је прописано.”
“Да ли сте сигурни да је тако прописано? Верујем да шорц и мајица јесу. Сасвим сам сигурна да би, да није тако, било оних којима би пало на памет да физичко раде у сукњи и фармеркама. Међутим, не могу да верујем да је прописана и боја?”
“Зар Вам није глупо да он једини буде другачије обучен на часу?”
“Престаните да инсистирате на црно-белом свету, па сам сигурна да тај проблем неће имати.”
“Али, нико се никад није жалио сем Вас.”
“А да ли је критеријум за оцену валидности жалби њихов квантитет или квалитет? Реците Ви мени, хоће ли униформност опреме за физичко од деце направити врхунске спортисте, а шареноликост умањити шансе да искажу свој спортски потенцијал?”
Објашњавам јој и да дете и ја не успевамо да испрљамо довољно веша да би то оправдало укључивање машине сваки други дан, а полу-празну машину намеру немам да укључујем. Нити имам намеру да му купујем 6 пари црно-беле опреме коју ће за само шест месеци прерасти, те ћу морати да купујем нових шест пари.
“Па”, опсети се она спасоносног решења које ми може понудити, “проперите мало на руке.”
Црно-бела опрема за физичко савршено илуструје суштину проблема нашег образовног система: (уни)форма испред суштине. И инерција – та бескрајна тромост која се манифестује као противљење тела да промени стање свог кретања, како то дефинише Први Њутнов закон.
Наше се школство заглавило негде на средини прошлог века. Тврдоглаво одбија да промени било шта у приступу образовању деце, упркос чињеници да се све око њега променило до непрепознатљивости. За проблеме 21. века, од којих пате сви они који од тог школства зависе (подједнако и ученици и наставници и родитељи), надлежно Министарство просвете упорно нуди решења 20. века, тачније: пропира нас све помало на руке.
Деца у школи не уче.
Деца у школи слушају предавања и бивају тестирана. Уче код куће, с родитељима или плаћеним професорима, ређе сама. Школа, у ствари, служи да се деци (а посредно и родитељима) приопшти шта код куће треба да науче, као и да се тај својеврсни “home-schooling” оцени. Да ли сте икад добили цедуљу од учитељице или наставника с напоменом типа: “Научите дете да чита”, или “Дете не зна глаголе, научите га.” Ја јесам, и поуздано знам да нисам једина.
Резултат?
Фрустрирани родитељи (који морају да утроше време, живце и/или новац за, иначе, “бесплатно” школовање свог детета), фрустрирана деца (којима се живот своди или на боравак у школи или на учење ван школе) и фрустрирани наставници (који не успевају да се изборе ни с фрустрираном децом ни с фрустрираним родитељима).
А зашто деца не уче у школи, него се од њих очекује да уче код куће?
Зато што је тако одувек било.
У том фантастичном “такању” онога што је одувек било, међутим, губи се из вида чињеница да је књига некада била једино средство учења и примарни извор информација, а досада – доминантан покретачки механизам дечијих активности.
То више није тако.
Ми смо, као деца, патили од вишка времена у коме је требало убити досаду. Наша деца пате од мањка времена да ураде, доживе, упију, науче све што их из окружења мами. Нису се променила деца, него свет у коме одрастају. И ми бисмо више волели компјутер него књиге, да га је којим случајем било.
Носталгија коју моја генерација – садашњи родитељи и наставници – осећа према тим “старим добрим временима” када је све било успорено скоро до медитативног нивоа, нашој деци не да није јасна, већ их очекивања да се у такве оквире и сама уклопе неописиво фрустрира.
Данашњи ученици мојој генерацији “загрејане столице” делују опседнути брзином и лаким решењима. Уопште не купују нашу мантру да без муке нема науке. Они природно осећају да то није тачно (као што и није, бар не више), али пошто им ми не нудимо начин да брзо и лако науче шта треба, него их оптерећујемо муком – одлазе у другу крајност. Уместо за учење, своју неподношљиву брзину и лакоћу постојања троше на тражење кривина. Коначно, управо их школа учи да је битно тек задовољити форму. Нема овим брзим генерацијама ничег лакшег него наћи начина да задовоље форму. И нема ничег бржег и лакшег преоптерећеним, преуморним и презапосленим родитељима него подржати децу у изналажењу најлакшег начина да се задовољи тражена форма. Познајете ли родитеље који раде домаће задатке уместо деце и цртају им радове за ликовно пошто јуре поене за средњу школу? Ја их знам. Није их мали број.
И нису они криви. Накарадни школски систем их на то приморава.
У овом новом, врлом свету – који не можемо променити ма колико се упирали – једини начин да осигурамо да свако дете добије подједнаку шансу за успех у животу и дефинитивно савлада основе образовања јесте да ограничимо ОБАВЕЗНО учење на време које деца проводе у школи. Уместо да у њој само слушају предавања и упутства шта треба да науче код куће – и то у ПУНОМ ОБИМУ за све предмете – сва деца морају у самој школи научити ОСНОВЕ из свих предмета. Код куће морају имати времена и простора да самоиницијативно, ничим изазвана и условљена уче оно што их посебно занима, а што школски програм не покрива. Па, ако је то што боље играње фудбала – широка им ливада. Ако је то програмирање уз помоћ туторијала – широк им Јутјуб.
Да би у школи током часова сва деца успела да науче основе из свих неопходних предмета, потребно је десетковати градиво којим их тренутно оптерећујемо. То не значи неопходно смањивање броја лекција. То превасходно значи укрупњавање онога што већ уче, уз избацивање непотребних детаља и дефиниција које ће свеједно детаљније учити касније (уколико се определе да студирају ту област) или које ће моћи по потреби да изгуглају (у случају да их професија одведе на неку другу страну, а случајно им баш тај податак из неког разлога затреба). Деца треба да уче концепте, а не дефиниције. Треба им фокус с дрвећа пребацити на шуму.
Деци такође треба омогућити да у оквиру школе, кроз систем изборних предмета, науче више од основа из оних области које их посебно занимају и за које показују афинитет од рођења. А обавезне предмете треба мултидисциплинарно повезати и тако смањити њихов број. Отприлике, као у Финској: матерњи језик и књижевност; математика; енглески језик; природне науке; друштвене науке; уметност; физичка култура. Разврставање на физику, хемију, биологију, историју, географију, други страни језик, ликовно, музичко, техничко – оставити за изборне предмете, чији обавезан број треба дефинисати, али избор оставити деци, сходно личним афинитетима.
Деца не треба да буду хард-дискови који складиште све знање из свих предмета, као што смо то ми били. Па, не припремамо их за квиз у коме ће бриљирати беспотребним знањем, већ за живот. Децу треба научити како да дођу до информација кад и ако им затребају и како да оцене њихов квалитет и поузданост.
Школа не треба да буде машина за разврставање добрих и лоших ђака, као што је то сада и као што је у наше време била. Школа треба да постане институција која ће свој деци гарантовати ОСНОВНО образовање, без обзира на то колико времена и новца њихови родитељи имају на располагању. Поред тога, школа мора и додатно подстицати усавршавање ученика у оним областима које их посебно занимају и привлаче – уместо што пред сву децу поставља неразумне захтеве да бриљирају из свих предмета. Јер, поени, средња школа…
Овакав приступ је једини лек за болест од које нам школство тренутно пати. То је једини начин да школство ухвати корак с 21. веком у коме смо преплављени информацијама и с носталгијом се сећамо некадашњег осећања досаде.
Школство мора да се прилагоди деци, а не деца школству.
У супротном, фрустрирани родитељи ће и даље у школу слати фрустрирану децу да их тамо подучавају фрустрирани наставници.
А ми ћемо се и даље питати: откуд насиље у школама, откуд родитељски притисак на наставнике, откуд феномен поклањања оцена?
Од пропирања на руке – ето откуд.
Аутор: Бранка Стаменковић