Večiti studenti i večiti rokovi – prvo penzija pa diploma

1 oktobra, 2019

„E, ovaj… kako se zove ovaj… lovac… ti ode!“ reče zadovoljno Paja. Najsrećniji je bio nedeljom kad je sa prijateljima iz fakultetskih dana igrao šah na Kalemegdanu.

„Uh… a ja ću tebi sad… pešaka!“ Laza krete rukom, ali Aca, kibicer, dobaci: „Pa, nije to pešak… nego dama!“

Foto: Marko Stanić, Flickr

„Dama, dama, još bolje! Ne vidim baš najbolje!“ priznao je Laza.

„Matiraj ga na D4!“ reče Matija, gledajući iznad Pajine glave.

„Nema ništa na D4, to je F5!“ reče Stojan, i baci nekoliko mrvica golubovima.

„Mat!“ viknu Paja.

„Jeste mat, bogami!“ reče Aca.

„E, svaka ti čast! Bio si bolji!“ reče Laza i položi preostale figure. „’Ajmo polako, drugari, vreme je da odmorimo malo popodne!“

„E, pre nego što se rastanemo, jeste čuli, ovaj… šta su rekli sad… oko ovog đavola… našeg studiranja?“ reče Matija.

„Kakvog ludiranja? Ništa nisam čuo!“ trgnu se Paja.

„Ne ludiranja! Stu-di-ra-nja! Studiranja!“ reče Matija.

„A, studiranja! Šta je sad sa tim?“ Paja značajno pogleda u Matiju. Oseti da mu je srce jače lupalo, zbog straha od novih informacija vezanih za fakultet. Preostali ispit mu je stajao kao omča oko vrata.

„Ma, ne pitaj! Kažu, ko ne diplomira do… ovog… o Bože… decembra, ne može nikad ni da diplomira po našem programu!“ reče Matija. „Moraćemo sve ispočetka!“

„Kako do septembra, sad je septembar! Ili nije…“ reče Aca.

„Ne do septembra, nego do decembra!“ viknu Stojan.

„Ja sam čuo nešto, ali sam, ovaj, razumeo do… kako se kaže… ovaj… marta iduće godine!“ reče Laza.

„Ne, ne, ja sam slušao na Dnevniku, i čitao u Politici! Decembar!“ bio je siguran Matija.

„Ijao! Šta, za… Koliko to ima… za jedno tri-četiri meseca treba da diplomiramo! Pa, da li su oni ludi?!“ Aca se preznoji.

„Ludi, nego šta nego ludi! Još kažu, više nema živih profesora koji… ovaj… predaju naše predmete, i nema ko da nas ispituje!“ žalosno reče Matija. „Kažu, poslednji profesor koji je predavao po… tom… ovaj… programu i šta ti ja znam… Đokić… Radomir Đokić… da, meni je predavao Radomir… Đokić… umro pre dva meseca…!“

„Đokić umro, ma šta kažeš!?“ iznenadi se Laza. „Onaj što smo ga… kako se kaže… zvali Bajonet… što je predavao… zaboravih kako se zove predmet… Ali onaj visoki crni, mladi…?“

„Da, da… taj… Samo nije baš više bio mlad…“ nasmeja se Matija. „Imao devedeset tri godine kad je umro… I sad, kao kažu, da… da… nema ko da nas… ovaj… ispituje…“.

„Pa, to je baš bezobrazluk! Moramo se… ono… žaliti! Možemo i u štrajk, da izađemo na ulice!“ doseti se Laza.

„To sam i ja mislio! Pa, nismo mi, ovaj… nismo mi… šta sam hteo reći…“ Matiji je odletela misao.

„Možda da nismo lenji?“ pokuša Aca da mu pomogne.

„Pa, nismo ni lenji, ali nismo… nismo mi hteli da tako malo duže studiramo! Mi smo radili… i stvarali porodice… i… sad kažu ta zanimanja nisu više ni potrebna! Pa… uvek će biti potrebna, recimo, ja sam bio na smeru za… ovaj… kako se zove… sad sam zaboravio… za programera! Da, za programera! I kako nije potrebno? Uvek kukaju kako nema programera!“ ljutio se Matija.

„Naravno! I ja sam studirao… ovaj… onaj fakultet tamo… sad mi stade mozak… onaj đavo za… za odbranu i zaštitu! I ostao mi samo ispit onaj… ne znam baš kako se zove… ali nešto… bezbednost SFRJ… tako nekako… ali ne mogu to tako brzo sad da spremim!“ reče Laza.

„I meni ostao onaj đavolji… kako se zvaše… bejzik, da bejzik… i praktični rad sa onim, znaš… ovaj… otpornicima… ali da mi daju bar godinu dana… Ja jesam penzioner, ali nemam baš vremena da učim… “ reče Matija.

„A meni su ostala dva na višoj školi – daktilografija i onaj… kako se zvaše… marksizam i socijalističko samoupravljanje! Pa, ni ja ne mogu tako dva odjednom… I znaš, sporije mi sad ide… Nisam više mlad, razumete…“ reče Aca.

„Rekli su da nas je ostalo samo sedamnaestoro… koji smo po tom, ovaj… programu, znaš… i da je mnogo, kako nas zovu ’večitih studenata’ umrlo… i da im se ne isplati da se više nama bave…

Kažu kako bi morali da… da.. obučavaju nove kadrove da ispituju predmete za kojima više nema potrebe…“ reče Matija.

„Nema potrebe, đavola nema potrebe! I mi imamo pravo po ovom đavolu… ovaj… Ustavu… ne znam…“ Laza se počeša po glavi.

„Ne znam ni ja u kom stavu… ali ovo ne smemo da dozvolimo!“ Paja lupi pesnicom o klupu.

„Hajde da se okupimo i dođemo ispred… u Vasinoj ono… Bože, kako se zove, stade mi mozak, uh starosti, teška li si!“ Aca se mučio da se seti, ali mu Matija priskoči u pomoć.

„Rektorat!“

„E, to! Rektorat! Hajde da se okupimo tamo, ne smemo da dozvolimo da nas tako vuku za nos!“

„Hajde! Zamoliću unuka da me poveze do tamo, sigurno će doći svi…“ reče Laza.

„Hoćemo sutra u 12?“ predloži Aca.

„Može! Vidimo se! Ne smemo popustiti!“ reče Matija.

„Kakvo crno propustiti, nema propuštanja! Ja dolazim sigurno!“ reče Paja.

„Možda neke one da napišemo…“ Stojan je puckao prstima pokušavajući da se seti reči.

„Parole?“ upita Laza.

„Te, parole, šta misliš?“ upita Stojan.

„Može, smisliću nešto… daću unuci da mi to napravi, znaš, ona studira onaj đavo… onaj… dizajn, da dizajn, pa će to lepo i u boji…“ reče Laza.

„E, bravo! Vidimo se sutra!“ reče Paja zadovoljno.

„Vidimo se!“ rekoše prijatelji uglas.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama