Вечити студенти и вечити рокови – прво пензија па диплома

1 октобра, 2019

„Е, овај… како се зове овај… ловац… ти оде!“ рече задовољно Паја. Најсрећнији је био недељом кад је са пријатељима из факултетских дана играо шах на Калемегдану.

„Ух… а ја ћу теби сад… пешака!“ Лаза крете руком, али Аца, кибицер, добаци: „Па, није то пешак… него дама!“

Фото: Марко Станић, Flickr

„Дама, дама, још боље! Не видим баш најбоље!“ признао је Лаза.

„Матирај га на D4!“ рече Матија, гледајући изнад Пајине главе.

„Нема ништа на D4, то је F5!“ рече Стојан, и баци неколико мрвица голубовима.

„Мат!“ викну Паја.

„Јесте мат, богами!“ рече Аца.

„Е, свака ти част! Био си бољи!“ рече Лаза и положи преостале фигуре. „’Ајмо полако, другари, време је да одморимо мало поподне!“

„Е, пре него што се растанемо, јесте чули, овај… шта су рекли сад… око овог ђавола… нашег студирања?“ рече Матија.

„Каквог лудирања? Ништа нисам чуо!“ тргну се Паја.

„Не лудирања! Сту-ди-ра-ња! Студирања!“ рече Матија.

„А, студирања! Шта је сад са тим?“ Паја значајно погледа у Матију. Осети да му је срце јаче лупало, због страха од нових информација везаних за факултет. Преостали испит му је стајао као омча око врата.

„Ма, не питај! Кажу, ко не дипломира до… овог… о Боже… децембра, не може никад ни да дипломира по нашем програму!“ рече Матија. „Мораћемо све испочетка!“

„Како до септембра, сад је септембар! Или није…“ рече Аца.

„Не до септембра, него до децембра!“ викну Стојан.

„Ја сам чуо нешто, али сам, овај, разумео до… како се каже… овај… марта идуће године!“ рече Лаза.

„Не, не, ја сам слушао на Дневнику, и читао у Политици! Децембар!“ био је сигуран Матија.

„Ијао! Шта, за… Колико то има… за једно три-четири месеца треба да дипломирамо! Па, да ли су они луди?!“ Аца се презноји.

„Луди, него шта него луди! Још кажу, више нема живих професора који… овај… предају наше предмете, и нема ко да нас испитује!“ жалосно рече Матија. „Кажу, последњи професор који је предавао по… том… овај… програму и шта ти ја знам… Ђокић… Радомир Ђокић… да, мени је предавао Радомир… Ђокић… умро пре два месеца…!“

„Ђокић умро, ма шта кажеш!?“ изненади се Лаза. „Онај што смо га… како се каже… звали Бајонет… што је предавао… заборавих како се зове предмет… Али онај високи црни, млади…?“

„Да, да… тај… Само није баш више био млад…“ насмеја се Матија. „Имао деведесет три године кад је умро… И сад, као кажу, да… да… нема ко да нас… овај… испитује…“.

„Па, то је баш безобразлук! Морамо се… оно… жалити! Можемо и у штрајк, да изађемо на улице!“ досети се Лаза.

„То сам и ја мислио! Па, нисмо ми, овај… нисмо ми… шта сам хтео рећи…“ Матији је одлетела мисао.

„Можда да нисмо лењи?“ покуша Аца да му помогне.

„Па, нисмо ни лењи, али нисмо… нисмо ми хтели да тако мало дуже студирамо! Ми смо радили… и стварали породице… и… сад кажу та занимања нису више ни потребна! Па… увек ће бити потребна, рецимо, ја сам био на смеру за… овај… како се зове… сад сам заборавио… за програмера! Да, за програмера! И како није потребно? Увек кукају како нема програмера!“ љутио се Матија.

„Наравно! И ја сам студирао… овај… онај факултет тамо… сад ми стаде мозак… онај ђаво за… за одбрану и заштиту! И остао ми само испит онај… не знам баш како се зове… али нешто… безбедност СФРЈ… тако некако… али не могу то тако брзо сад да спремим!“ рече Лаза.

„И мени остао онај ђавољи… како се зваше… бејзик, да бејзик… и практични рад са оним, знаш… овај… отпорницима… али да ми дају бар годину дана… Ја јесам пензионер, али немам баш времена да учим… “ рече Матија.

„А мени су остала два на вишој школи – дактилографија и онај… како се зваше… марксизам и социјалистичко самоуправљање! Па, ни ја не могу тако два одједном… И знаш, спорије ми сад иде… Нисам више млад, разумете…“ рече Аца.

„Рекли су да нас је остало само седамнаесторо… који смо по том, овај… програму, знаш… и да је много, како нас зову ’вечитих студената’ умрло… и да им се не исплати да се више нама баве…

Кажу како би морали да… да.. обучавају нове кадрове да испитују предмете за којима више нема потребе…“ рече Матија.

„Нема потребе, ђавола нема потребе! И ми имамо право по овом ђаволу… овај… Уставу… не знам…“ Лаза се почеша по глави.

„Не знам ни ја у ком ставу… али ово не смемо да дозволимо!“ Паја лупи песницом о клупу.

„Хајде да се окупимо и дођемо испред… у Васиној оно… Боже, како се зове, стаде ми мозак, ух старости, тешка ли си!“ Аца се мучио да се сети, али му Матија прискочи у помоћ.

„Ректорат!“

„Е, то! Ректорат! Хајде да се окупимо тамо, не смемо да дозволимо да нас тако вуку за нос!“

„Хајде! Замолићу унука да ме повезе до тамо, сигурно ће доћи сви…“ рече Лаза.

„Хоћемо сутра у 12?“ предложи Аца.

„Може! Видимо се! Не смемо попустити!“ рече Матија.

„Какво црно пропустити, нема пропуштања! Ја долазим сигурно!“ рече Паја.

„Можда неке оне да напишемо…“ Стојан је пуцкао прстима покушавајући да се сети речи.

„Пароле?“ упита Лаза.

„Те, пароле, шта мислиш?“ упита Стојан.

„Може, смислићу нешто… даћу унуци да ми то направи, знаш, она студира онај ђаво… онај… дизајн, да дизајн, па ће то лепо и у боји…“ рече Лаза.

„Е, браво! Видимо се сутра!“ рече Паја задовољно.

„Видимо се!“ рекоше пријатељи углас.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама