Д је био ванбрачно дете мајке лавице која га је као трофеј своје побуне и слободе ставила између себе и света. Физички они нису били сами. Мајка је имала заштиту и подршку својих родитеља и брата. Али у сваком другом смислу, они су имали свој свет, потпуно одвојен, са личним правилима, свет који је био у сукобу са сваким ко оспори неко њихово пројектовано право. Захтевали су апсолутно поштовање и недодирљивост, били неспремни за дијалог, доводили у сумњу сугестије, сејали кроз густо сито било какав уплив са стране. Тако учаурени, молили су за љубав и поштовање, али им је сваки корак био погрешан.
Д је имао несрећу да се роди у таквим условима. Са мајком неспремном за живот, особом која има померен праг стварности, он је додатно довршен од система који има законе и прописе, али их не примењује. Свако његово право је поништено, постао је недоказана жртва и остао да живи у свету против себе не знајући за суштину и узроке свог страдања.
Код мене је дошао у пети разред. Жив, стално у покрету, насмејан и бучан. Већ после првог родитељског, прилази ми његова мајка са лицем тихог доушника да ме, као још недовољно упућену у разредне тајне, упозори на једну девојчицу са којом Д има сукоб од раније. Каже ми како девојчица има психичке проблеме, али то нико не признаје, како често угрожава њеног сина, па да испратим то са пажњом. Распитујем се за ово код школског психолога, али не добијам никакав забрињавајући одговор, осим да се мајка мог ученика често жали, а да именована девојчица није никакав проблем. Бенигно, помислим тада, решиће се.
Међутим, наредни дани су били у турбо убрзању. Мајка ме зове готово свакога дана телефоном иако сам број дала родитељима само за неопходну комуникацију. Жали се на неки инцидент током тог дана. Д је увек жртва, неко га је гурнуо, опсовао, узео му нешто од прибора, исмевао га. Њен тон је често на ивици хистерије и тешко могу да је умирим јер очекује реакцију истог тренутка.
Школски дани се претварају у низове разговора са децом, гашење несугласица, утврђивање кривице. Али никада не долазим до уверења да су пријављени сукоби ишта осим дечачког несташлука. За осталу децу. Не и за Д. Он оптужује, вређа, никада није ни у чему крив, иако остала деца јасно указују на његово живо учешће, често и иницијативу. Када затворим врата школе, прича се не завршава. Мајка ме зове да сазна шта је предузето. И никада није задовољна. Бујица се распомами ако саопштим како је и Д у нечему помало крив. Ситуација је постајала неиздржива.
Зато решим да окренем игрицу.
Свакога дана сам долазила у своје одељење на крају часова да питам да ли је било неких проблема тог дана. Најчешћи одговор је био негативан. Д их такође није пријављивао. Али, то није спречавало мајку да ме опет зове у неко доба и пријављује инциденте. Онда сам помислила како се Д плаши да говори пред другом децом. Разговарала бих са њим на крају часова насамо. Опет ништа. Али пријава поподне ипак стиже.
Онда разговарам са учитељицом од које сам преузела разред и она ми каже како је Д „помало несташан, а мајка незгодна“, али да се не потресам превише, „дечија посла, не обраћај пажњу“. Сазнајем како је он код нас стигао у трећем разреду, а пре тога променио две школе. Одлазим са знаком узвика изнад главе спремна на све, питајући се како ова информација није никоме била индикативна, како ме нико није упозорио, зашто је до сада прошао све инстанце само као немиран. Захтевам од психолога да поразговара са учитељима из тих претходних школа и вести су застрашујуће. Д и његова мајка су свуда били проблем. Идентичан, сукобљив, па кад ситуација загусти, они прелазе на друго место. Тако једна школа одахне и врућ кромпир пребаци другој. Систем је очуван, а са њим и добар глас, појединци су небитни.
Баш тих дана када сазнајем за ову историју, дешава се крупан инцидент. Дежурни наставник током одмора затиче Д како седи на прозору првог спрата са ногама напољу. Колегиница ме зове после преживљеног шока, ја обавештавам мајку, а она креће у фронтални напад. Њен син није крив, наставница је приватно фрустрирана, зна она то из поузданих извора, не верује без снимка са камере, које школа тада нема, али, разговараће са сином. Сутрадан се појављује да саопшти како Д преко прозора није избацио обе ноге, већ само једну. Не схватам како не могу ништа да јој објасним. Моје речи се са ње сливају као вода са масног папира. Што се више трудим да је упозорим на опасност, она бежи у лаж и сасвим ирационалне оптужбе. За све то време Д стоји поред ње и гледа је са обожавањем. Она га стиска и грли, па тако и одлазе у уверењу угрожених који су макар рекли шта имају ако већ нису могли да победе.
Наредни дани су били заиста ход по мукама. Свађе и обрачуни у одељењу су били учестали, почели су се бунити и остали родитељи тражећи од школе да реши проблем. Д се свађао у разреду, а мајка са свима у школи, а затим и са већином других родитеља доказујући своје право и своју истину. Било је мучно. Ходала сам непрекидно из једне канцеларије у другу, од директора, преко секретара, до психолога и педагога, ситуације су се гомилале и најмање пет људи је свакога дана решавало спорове настале у овом одељењу. Обавештен је и центар за социјални рад, али су се они брзо извукли говорећи да је за њих то одавно познат случај, да су предузели шта су могли, али помоћи нема. Затим је Д добио и помагача, једног наставника који је, незадовољан својим статусом у школи, стрелу личне освете почео шиљити у форму саветника угроженој мајци. Сада је све било погрешно. Неразмрсиво клупко немоћи и личних интереса.
Д је, осокољен подршком, почео изазивати децу. Провоцирао је, а затим се измицао. На часу је имао једну свешчицу у коју је записивао све што му се није свидело код наставника, а колега саветник је, заједно са мајком, све то пријављивао инспекцији која се по службеној дужности морала појавити. Не могу да избројим колико извештаја сам морала написати и колико процедура спровести. Можда би све стало у неколико дебелих регистратора, а све узалуд, јер је корен проблема бујао, ширио се у малигност и захватао све већу површину. Што је најгоре, остала сам после извесног времена потпуно сама, у сендвичу између разгоропађене мајке и неспособног система, без начина да заштитим било кога, и Д, и осталу децу од њега. А сви су били жртве.
Д није завршио пети разред код нас. Мајка га је одвела, покушала да га упише у шести разред једне сеоске школе, на кратко успела, а када се сазнало за превару, одвела га је и одатле. Колико знам, Д до данас није завршио основну школу, а већ је одрастао човек. Он вероватно никада неће постати свестан злочина који је над њим извршен. И није ту грешка само у рођењу, јер родитеље не бирамо. Грешка је у систему који проблеме не решава јер је неспособан, раштимован и незаинтересован. Тај систем прво неће проблем ни да види. Ако га и види, гледа да га преусмери другоме. Зато драгоцене информације чува као тајну, ублажава процене и непријатност гура од себе. Када му двориште остане чисто, наставља мирно да спава без свести да је у питању дете коме је угрожена и садашњост, и будућност, и ментално здравље јер је изложено терору неуравнотежене и за родитељсто некомпетентне особе. Ако се у систему и нађе неко да помогне, он остаје израбљен и сам у непрекидној борби са недостатком механизама који праву помоћ желе и могу пружити. Јер, закони постоје, али их нико не примењује. Да би се закон поштовао, нарочито у области дечијих права, потребно је додатно ангажовање, а на то је ретко ко спреман, потребно је знање, а нема га, или је само теоријско, потребан је бескомпромисни приступ, али он уступа пред паланачким духом немешања у туђа посла. Зато су увек врло спремни да се умешају они који из свега могу извући личну корист и промоцију. Као задушне бабе, подмукло и прорачунато, под маском бриге, они приону на тело жртве и бацају је на талон као адут сопственог интереса.
Мој Д је жртва иако то неће признати ни он, а ни било ко око њега. Он ће, савијен у самоћу, увек осећати потребу да се брани, а свет ће га гледати као насилника. Јер свет, уљуљкан у малограђанску удобност личних уверења, неспреман је да види испод површине. Зато ће га испљунути и пропустити у слепе ходнике система да из тог лавиринта никада не изађе.