Говором дете развија интелектуалне вештине – када нешто каже, оно покушава речима да изрази мисли. Тако мисли постају јасније.
Говор је повезан са целокупним развојем детета, а посебно развојем мишљења.
Услови за развој говора
За правилан развој говора морају бити испуњени одређени услови. Основа за тај развој је здрав нервни систем са интрактним говорним центрима и нервним везама између њих, а чији је задатак надзор и усклађивање деловања говорног апарата. Осим тога, морају бити правилно и добро развијене и психичке функције као што су: пажња, запажање, мишљење и памћење са слушним памћењем. Чула морају бити развијена, а говорни апарат здрав. И на крају, врло је битан и правилан и узоран говор дечје околине.
Почетак говора је око 15. месеца старости. Обично девојчице проговоре пре дечака. Међу децом су, наравно, и индивидуалне разлике које су условљене изразитијом диспозицијом за комуникацију, бољим узорима за говор, јачим побудама за говорну активност и већом спремношћу за слушање и имитирање. До 3. године је говор обликован у грубим потезима. Дете изговара већину гласова и употребљава скоро све врсте речи. Научене речи већ може повезати у кратке реченице.
Прва година
У првој години имамо фазу коју зовемо „припремни предфонетички период”. Има више нивоа:
ВРИШТАЊЕ (вокализација) – Сви гласови које беба производи инстинктивно су неопредељени, али су слични самогласницима (вокалима). Ти гласови су нека врста припреме за каснију изведбу самогласника.
БРБЉАЊЕ – Брбљање је случајно и рефлексно. Оно је тек израз дечјег (не)задовољства.
ТЕПАЊЕ – У другој половици прве године беба почиње ритмички понављати слогове.
ЕХОЛАЛИЈА – Ехолалија је период када дете почне опонашати говор одраслих. Та појава битно утиче на даљи развој говора. Дете слуша говор околине, разне шумове и звукове и све то покушава имитирати мимиком и покретима. То имитирање је још увек инстинктивно, али слушањем и имитирањем околине, почне му прелазити у свест. Пред крај прве године јако се развије дететово слушно разумевање и зато се поправи и његово разумевање говора. Утицај позитивних емоција јако утиче на развој способности разумевања говора, а све то доприноси дететовом бржем целокупном развоју.
Период обликовања говора
Нека деца изговоре прву реч већ у осмом или деветом месецу; највише деце у једанаестом или дванаестом. То је процес усвајања израза који су повезани са најосновнијим потребама и осећајима детета. Сваки израз обележава целокупну ситуацију. О првој речи говоримо када је веза између речи и особе или предмета логична. Прве речи означавају мисли или реченице, и зовемо их „монореме” (реченица-реч). То је период када дете због недовољно развијеног слушног центра не може прецизно репродуковати речи. Разлог за то је што је моторички део дечјег говора слабије развијен него сензорички – дете разуме пуно више него што може да каже.
Период првог говора почиње између 15. и 18. месеца старости. То је време када је дете већ стабилније и није више толико запослено ходањем. Дете тада схвати да свака реч има тачно одређено значење. Постане радознало. Пита: „Шта је то?” То питање увек поставља одраслима и тиме их упозорава на своју све чешћу потребу за говорним изражавањем.
При крају треће године нормално развијено дете разликује све гласове, чак и оне које само још не артикулира правилно. Разуме говор и само говори, али је очигледна разлика између схватања говора других и властите говорне активности.
Узроци сметњи у говору
Говор је важно средство контакта међу људима, те су зато сметње у његовом развоју узрок потешкоћа у друштвеним односима. Говор је важан са више стајалишта. Постоји више узрока за сметње у говору. Понекад су физичке, а најчешће социјално-емотивне природе. Физички узроци су обично сметње на органима који омогућавају говор (зечја усна, неправилно распоређени зуби, раздељено непце). Узрок може бити и оштећен слух. У таквим случајевима дете не чује у целини туђи, а ни свој говор. Сметње у говору понекад могу бити и последица погрешног учења, а понекад их узрокују и психосоцијалне сметње и психонеурозе.
Мумљање и муцање
Два најчешћа облика говорних сметњи су мумљање и муцање. Код мумљања се ради о погрешној артикулацији, а код муцања о сметњама у ритму говора. Мумљање се најчешће појављује у предшколском периоду, понекад и у првом разреду основне школе. Може настати као последица погрешног учења, а понекад може бити знак менталне заосталости. Изговарање је непотпуно и због тога неразумљиво.
Муцање је врло честа говорна сметња, поготово када се ради о интензивном усвајању говора. Говорећи дете застаје, понавља почетне или завршне слогове, а ни ритам говора није му складан. Сами гласови су правилно артикулисани, али их дете не може течно изговорити.
Најчешће се овај проблем појављује између 3. и 4. године старости, јер тада дете жели на брзину рећи то што жели. Један од узрока муцања може бити органска сметња, али се најчешће ради о дететовој унутрашњој напетости или трауми.
Сваки од тих случајева треба посебно и комплексно проучити, јер постоји опасност да претераном ревношћу направимо више штете него користи.
Подстицање дечјег говора
У почетку дете разуме више него што може рећи. Развојем и подстицањем на говор смањује се разлика између активног и пасивног фонда речи. Предшколско дете је веома маштовито и креативно што се тога тиче. Воли да понавља речи, иако их не разуме. Дечју пажњу највише привучемо ритмом, те су зато за најмлађе врло важне различите песмице, бројалице које деца желе стално слушати и понављати. Приближно сваке године дете продужи реченицу за једну реч.
За дете старо 2 године карактеристична је реченица сложена од две речи, за петогодишње дете од пет речи. Дете дуго времена одговара само једном речи и кратком реченицом, јер је и његов интерес краткотрајан и зато стално мијења своје активности.
Стога су његове реченице испрекидане, неповезане, често му понестане и речи. И још нешто за родитеље који претерано забринуто прате развој говора свог детета и пореде га с вршњацима: и између деце постоје индивидуалне разлике. Ако дете говор разуме, не требате се бојати да неће пре или касније и проговорити.
Говоримо и слушајмо!
Не заборавимо да говор није самом себи сврха. Родитељи морају пазити и на разговор, на квалитет комуникације која се развија између људи, било да се ради о разговору с вршњацима или у породици. Разговарајући с дететом изграђујемо и допуњавамо дететове спознаје. Разговор га усмерава на самостално размишљање и закључивање. Разговор није једносмеран пут! Деца морају научити и слушати саговорника, сачекати да дођу на ред, а не говорити истовремено кад и њихов саговорник.
У предшколском периоду би зато дете морали научити како да на културан начин комуницира и са одраслима, и са својим вршњацима, а не само да прича!