Да ли би мени моје дете рекло?

19 јануара, 2021

Док странице информативних портала и дневних новина пуне наслови о скандалозним методама Мике Алексића и злостављању младих девојака у школи глуме коју је водио, ниједан нормалан родитељ не може а да се не запита – да ли бих ја знао? Да ли би мени моје дете рекло? Или би ћутало као што су ћутала толика деца?

И док о томе размишљам, читам коментаре на један објављен текст, на тему казни и последица. На тему права детета да каже НЕ. Да каже НЕ ЖЕЛИМ.

Foto: Canva

“Само о правима пишете! А где су обавезе???”

“Док нисте почели са дечјим правима, имали смо нормалну децу!”

“Ма мене само једном погледају и два дана не смем да проговорим, а не ово данас, све бахато и безобразно.”

И схватим.

Идеализација ауторитета и апсолутна послушност ауторитету су још дубоко укорењени у наше друштво, као једини показатељ да је дете добро и на правом путу. На сам помен дечјих права диже се кука и мотика, а ако дете, некад, и пита “зашто то мора?”, одговор “јер ја тако кажем” треба да оконча сваку расправу.

Тако су васпитаване генерације. Да се не опиру. Да послушају старијег и паметнијег јер он зна боље. Да се не жале на наставника јер, оно чувено “ако кажем тати да сам добио батине од учитеља, неће ме ни питати зашто него ћу одмах добити и од њега”. Уз обавезно идеализовање оваквих метода.

Мика Алексић је, кажу, био строг. Тражио дисциплину. Тражио строго поштовање правила. Викао. Радио је баш све оно што се данас идеализује и користио методе којих се многи сећају с носталгијом. Али је користио и неке друге методе, само то нисмо знали. А деца нису знала да треба и смеју да кажу НЕ и НЕ ЖЕЛИМ. Нису знала јер их томе нисмо учили. Учили смо их да се ауторитет увек поштује и слуша, без обзира на све. Учили смо их томе, верујући да је то за њихово добро. Верујући да то нико неће злоупотребити. И ту смо, ипак, погрешили. Одавно не живимо у таквом свету.

Зато, учите децу да поштују своје границе.

Учите их да поставе границе тачно тамо где им одговара.

Учите их да не буду безусловно послушни ником, па ни вама.

Учите их да је послушност ауторитету једно, а поштовање ауторитета нешто сасвим друго. Ако неког поштујете, не морате му бити апсолутно послушни.

Учите их да је ауторитет, чак и ваш, ту да се преиспита.

Учите их да размишљају, просуђују, процењују. Не говорите им шта да мисле.

Учите их да одрасли имају више искуства, али да то не значи да су увек у праву.

Учите их да поштују друге, али да траже и да други поштују њих. На исти начин. Били то наставници, професори, доктори или родитељи.

Учите их да могу да вам верују.

Учите их да смеју, да имају право да кажу ЈА ТО НЕЋУ. ЈА ТО НЕ ДОЗВОЉАВАМ. Увек када је у питању њихово тело и њихова личност.

А највише од свега, учите их да не ћуте. Тако што нећете идеализовати ауторитет. Тако што сами нећете ћутати. Тако што ћете веровати у своје дете и његове квалитете. Тако што ћете разговарати, сваког дана. Тако што ћете, с времена на време, рећи “Ти знаш да мени можеш све да кажеш и да сам увек ту за тебе.”

И тако што, никад, ама баш никад, кад изађе вест о некој другој Милени Радуловић (а биће их, нажалост, сигурно још), нећете изговорити: “А зашто је ћутала толико? Зашто није одмах рекла? То је мени сумњиво.”

Јер због оних који то питају, због оних који сумњају, због њих се и ћути.

А. Ц.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама