Dok stranice informativnih portala i dnevnih novina pune naslovi o skandaloznim metodama Mike Aleksića i zlostavljanju mladih devojaka u školi glume koju je vodio, nijedan normalan roditelj ne može a da se ne zapita – da li bih ja znao? Da li bi meni moje dete reklo? Ili bi ćutalo kao što su ćutala tolika deca?
I dok o tome razmišljam, čitam komentare na jedan objavljen tekst, na temu kazni i posledica. Na temu prava deteta da kaže NE. Da kaže NE ŽELIM.
“Samo o pravima pišete! A gde su obaveze???”
“Dok niste počeli sa dečjim pravima, imali smo normalnu decu!”
“Ma mene samo jednom pogledaju i dva dana ne smem da progovorim, a ne ovo danas, sve bahato i bezobrazno.”
I shvatim.
Idealizacija autoriteta i apsolutna poslušnost autoritetu su još duboko ukorenjeni u naše društvo, kao jedini pokazatelj da je dete dobro i na pravom putu. Na sam pomen dečjih prava diže se kuka i motika, a ako dete, nekad, i pita “zašto to mora?”, odgovor “jer ja tako kažem” treba da okonča svaku raspravu.
Tako su vaspitavane generacije. Da se ne opiru. Da poslušaju starijeg i pametnijeg jer on zna bolje. Da se ne žale na nastavnika jer, ono čuveno “ako kažem tati da sam dobio batine od učitelja, neće me ni pitati zašto nego ću odmah dobiti i od njega”. Uz obavezno idealizovanje ovakvih metoda.
Mika Aleksić je, kažu, bio strog. Tražio disciplinu. Tražio strogo poštovanje pravila. Vikao. Radio je baš sve ono što se danas idealizuje i koristio metode kojih se mnogi sećaju s nostalgijom. Ali je koristio i neke druge metode, samo to nismo znali. A deca nisu znala da treba i smeju da kažu NE i NE ŽELIM. Nisu znala jer ih tome nismo učili. Učili smo ih da se autoritet uvek poštuje i sluša, bez obzira na sve. Učili smo ih tome, verujući da je to za njihovo dobro. Verujući da to niko neće zloupotrebiti. I tu smo, ipak, pogrešili. Odavno ne živimo u takvom svetu.
Zato, učite decu da poštuju svoje granice.
Učite ih da postave granice tačno tamo gde im odgovara.
Učite ih da ne budu bezuslovno poslušni nikom, pa ni vama.
Učite ih da je poslušnost autoritetu jedno, a poštovanje autoriteta nešto sasvim drugo. Ako nekog poštujete, ne morate mu biti apsolutno poslušni.
Učite ih da je autoritet, čak i vaš, tu da se preispita.
Učite ih da razmišljaju, prosuđuju, procenjuju. Ne govorite im šta da misle.
Učite ih da odrasli imaju više iskustva, ali da to ne znači da su uvek u pravu.
Učite ih da poštuju druge, ali da traže i da drugi poštuju njih. Na isti način. Bili to nastavnici, profesori, doktori ili roditelji.
Učite ih da mogu da vam veruju.
Učite ih da smeju, da imaju pravo da kažu JA TO NEĆU. JA TO NE DOZVOLJAVAM. Uvek kada je u pitanju njihovo telo i njihova ličnost.
A najviše od svega, učite ih da ne ćute. Tako što nećete idealizovati autoritet. Tako što sami nećete ćutati. Tako što ćete verovati u svoje dete i njegove kvalitete. Tako što ćete razgovarati, svakog dana. Tako što ćete, s vremena na vreme, reći “Ti znaš da meni možeš sve da kažeš i da sam uvek tu za tebe.”
I tako što, nikad, ama baš nikad, kad izađe vest o nekoj drugoj Mileni Radulović (a biće ih, nažalost, sigurno još), nećete izgovoriti: “A zašto je ćutala toliko? Zašto nije odmah rekla? To je meni sumnjivo.”
Jer zbog onih koji to pitaju, zbog onih koji sumnjaju, zbog njih se i ćuti.
A. C.