Да ли је прва ствар коју урадите ујутру кад устанете, истовремено и последња коју сте урадили синоћ пре спавања. Не, то није прање зуба. За многе маме, то је провера електронске поште, социјалних мрежа, блогова и порука.
Интернет може бити забаван, можемо се дружити са људима који су далеко, можемо се образовати и, зарађивати користећи га, али као што би требало да пратимо како наша деца користе интернет, тако би требало да преиспитамо и себе.
Маме су нови Интернет наркомани! Многе младе мајке постају зависнице од блогова, Фејсбука, МСН-а и виртуелног света који нуди интернет. Почињу да запостављају своје обавезе, а у најекстремнијим случајевима, зависнице се не купају, занемарују своју децу, и користе таблете које им помажу да остану будне што дуже како би провеле што више времена на интернету.
Пронашла сам дирљиву исповест нладе мајке Јамие Бисот, која говори о својој зависности од Фејсбука. Корисно је прочитати.
Да ли је Фејсбук направио од мене лошег родитеља?
Како сам се ослободила зависности од Интернета
Прошлог новембра сам анализирала своје активности и схватила да проводим сате и сате на мрежи: хм, добро, не много. А онда сам схватила да сам потрошила драгоцено време блоговањем ни око чега, твитовањем о свему и свачему и камповањем на Фејсбуку “повезујући се” са пријатељима. У ствари сам занемарила свој стварни живот, и озбиљно довела у питање и негу и васпитање своје деце, а зашто? За мало парче виртуелне стварности на екрану рачунара. Као и остале маме на мрежи, стално сам се жалила како немам довољно времена ни за шта, а како бих га и имала кад сам га траћила у бескорисним разменама информација. За то време су моја деца, тужним погледом испраћала своје вршњаке на плажу и дечја игралишта. Када су деца почела да инсистирају да не проводе време са мном већ са татом и деком и баком, схватила сам да имам озбиљан проблем.
Проблем је, наравно, био мој лаптоп – стандардно смештен у мојој дневној соби, ушушкан у пријатном малом углу на једној страни стола, одмах лево од мог места на софи. Ја бих да устанем и да као свака друга мама у Америци направим деци крофне, али уместо тога, кажем деци да се нечим забаве и онда се скрасим на Интернету са верном шољицом кафе поред себе. Ако деца постану бучна, оштро их упозорим да се утишају.
Имам блог на коме пишем једном недељно о свему што ми падне напамет. Али Тwиттер је био тај који је подстакао ватру. За неког који воли површне мисли и безначајне догађаје, Твитер је пут којим треба ићи. Читала сам све, од ударних вести до тога шта је ко доручковао, какву глупост изрекао, шта је обукао…А онда је дошао ФЕЈСБУК, који је замишљен за размену значајних информација са пријатељима, а на који сам ја почела да постављам безначајне мисли још безначајних људи и много бескорисних ствари које сам наравно, пре тога проналазила на мрежи, а које су моји пријатељи и сами могли да пронађу.
У неком тренутку, рутина се потпуно преокренула. Уместо неколико минута за рачунаром ујутру, почела сам да проводим сате, а за то време деца су гледала цртане филмове, или било шта на ТВ што сам престала да контролишем. А и зашто бих, били су тихи. Уместо кратког прегледа поште док је вечера у рерни, време за рачунаром се све више и више продужавало, па сам све чешће констатовала да немам времена да спремим оброк и деци почела да купујем брзу храну.
Волим да будем информисана, да читам о томе шта други људи мисле или осећају, и Интернет је постао мој начин да чиним управо то. Осим што је Интернет постао гадна навика, потајно сам се осећала кривом. Пошто верујем у идеју да, ако се осећате кривим, вероватно за то постоји разлог, схватила сам да нешто није у реду.
Почела сам да анализирам дан у нашој кучи и утврдила да је постао много хаотичнији и стреснији него што је потребно. Што је још горе, схватила сам да је мој допринос проблему кључан. Једног дана сам сва рашчупана трчала по стану да урадим брдо заосталих кућних послова, и онда сам схватила да је већ пет сати а ја не да нисам почела да спремам вечеру, већ нисам ни знала шта ћу да спремим. У исто време деца су, гладна и уморна, почела да јуре пса око кухињског стола, нагазила сам пса, пас је почео да цичи, ја бесомучно да вичем, а деца да плачу. Потпуно лудило.
Тог дана сам знала да ствари морају да се промене. Проводила сам сувише времена претражујући по Интернету и јако мало времена планирајући свој дан и играјући се са децом. Тако да сам почела јасно да дефинишем шта треба да урадим на рачунару и када ћу то да урадим. Одредила сам време за рад и време за игру, чврсто сам се дршала плана и све је постало сјајно – за неко време.
Али, онда ће доћи дан када није било много тога да се уради, а деца су заузета. Онда бих се ушуњала на Фацебоок, на коме никада није досадно. Неко је нешто написао на вашем зиду! Неко слави свој рођендан ове недеље! Неко је прокоментарисао ваше фотографије! Све је то било превише да бих се одупрела.
А онда, као неочекивани благослов, моја интернет конекција је била у прекиду. У нормалним околностима то би био разлог да позовем провајдера и захтевам поновно укључење. Уместо тога, ја сам краткотрајно искључење, претворила у праву паузу. Важну пошту сам могла да проверим на свом телефону, али Фејсбук и Твитер нису били забавни на тај начин. Признајем да сам мало више гледала телевизију, али смо деца и ја почели чешће заједно да читамо књиге, заједно смо кували, чак смо заједно и чистили. Поново сам почела да шетам са децом. Успела сам да свој ум са онога што се дешава у свету пребацим на оно што се дешава у мојој дневној соби. Деца и ја смо поново били повезани, па је моја жеља за повезивањем на Интернету била исувише мала. Сада, неколико месеци касније, повремено посетим своју страницу на Фацебоок-у, пишем чланке на блогу редовно, а интернет користим само да бих добила неопходне информације за свакодневно функционисање.
Али наравно, ја и даље користим свој рачунар – Морам, сви морамо наравно. Живимо у свету у коме је неопходно добити брзу информацију, али је неопходно одржати равнотежу. Док сам била роб друштвених мрежа свакога дана сам била у вези са пуно људи, али сам занемарила најважнију везу – везу са својом децом. Нисам савршена мама, шта год то значило, али осећам да је родитељство најважнији задатак у мом животу, да то какав сам родитељ, одређује и моју садашњост и моју будућност.
(Јамие Бисот је писац и мама две ћерке. )
http://srljubica.blogspot.com/