Премало нечега или превише нечега
Родитељство је веома сложен процес за који нема баш неког прецизног рецепта. Шта год радили, нешто ћемо сигурно забрљати. Мање или више, на ову или на ону страну. Премало или превише, јер тешко је у свему наћи праву меру. Различити узрасти, различита мера…разичита деца, опет различита мера, задовољавања или незадовољавања неких потреба детета.
„Да ли је боље да му удовољим или да му не удовољим у свему…?“, питају се родитељи.
„Зависи…“, рећи ће „мудри“ психолози.
„Од чега зависи, када, колико…?“, питаће збуњени родитељи, „па од узраста, способности детета…“, опет ће мудри саветник…
„Па, јел има нека табела, неки рецепт, норме…“, опет ће родитељи вапећи за чвршћим знањем…
„Па, морате да осетите своје дете, његове развојне потребе и могућности…
Детету треба оптимална фрустрација, да га не траумира али и да га не размази“.
„А колко грама фрустрације дететових потреба је оптимално на ком узрасту, да извинте…!?“.
„Е, па зависи…“.
И стално нешто од нечега зависи, и док схватиш о шта од чега зависи деца нам порасту, више или мање накриво ( мада могу та сазнања да послуже за поправни испит кад постанемо бабе и деде, „да се не баци“.)
Добро, после психотерапеути исправљају те криве дрине. Морамо и ми од нечега да живимо (ми психотерапеути, не ми родитељи. Ја „седим на обе столице“).
Да, једна опасност је траума, осујећење неке потребе детета у мери која делује на дете као траума, тешко подношљиво. Друга опасност је „фиксација“, претерано задовољавање неке потребе детета за које се оно закачи-фиксира за тај стадијум развоја ( на пример „очекује, као беба, да му у животу све падне са неба, без труда…“).
До чега то доводи? Траумирани и фиксирани ће избегавати осујећење неке своје потребе како знају и умеју, грчевито. Или ће избегавати све ситуације у којима би та потреба могла бити фрустирана или ће, разним облицима манипулације, утицати на друге да им задовоље ту потребу по сваку цену.
Не дађох вам ни ја рецепт ( јер га не знам). Негде ћете сигурно погрешити, и помирите се са тим, да вам родитељство не би постало траума. Развијајте „слух“ за своју децу као да су жице на гитари. Не претежите да не пукну, не олабављујте превише да не буду испод тоналитета који живот тражи. Никакав рецепт не може да замени тај „слух“.