Шведска улаже стотине милиона круна у штампане уџбенике, а Данска купује око милион и по физичких књига. Норвешка је од овог августа прописала да дигитални уређаји не смеју да доминирају наставом у прва четири разреда. Француска склања телефоне из руку ученика, Финска је њихову употребу на часу ограничила законом, а Енглеска од септембра уводи обавезујуће смернице за школе без мобилних телефона.
Да ли је Европа одустала од дигитализације образовања? У облику у ком је она започета – ДА.
Нема заједничке европске одлуке о „повратку папиру“, као ни масовног избацивања рачунара и таблета из школа. Али промена се дешава.
Шведска: „Повратак коренима“
Земља која је годинама била међу симболима дигитализације образовања сада државну образовну политику описује изразом back to basics – повратак основама.
А под „основама“ подразумева читање, писање и рачунање.
Шведска влада експлицитно наводи да дигитална наставна средства треба уводити тек у узрасту у којем она подстичу, а не ометају учење. Посебан нагласак стављен је на физичке књиге код млађе деце и на аналогне активности у раном учењу читања, писања и математике.
Држава је 2023. издвојила 685 милиона шведских круна за уџбенике и приручнике, 2024. још 658 милиона, а 2025. чак 755 милиона. За 2026. и наредне године предвиђено је по 555 милиона круна.
Циљ је био обезбедити један уџбеник за сваког ученика и сваки предмет. Измењен је и закон како би се јасније дефинисало право ученика на наставна средства, укључујући уџбенике. Шведска образовна агенција притом и даље признаје и дигиталне и аналогне алате – али инсистира да њихов избор мора имати педагошки смисао.
Суштина је да дигитални алати нису избачени из наставе, али се њихова употреба ограничава и преиспитује.
Домино-ефекат по Европи
Шведска није остала усамљена.
Финска, дугогодишњи шампион ПИСА тестирања и синоним за „образовни модел из снова“, покренула је сличан преокрет 2024. године, враћајући физичке књиге и ограничавајући употребу мобилних уређаја у настави.
Норвешка, која је од 2016. сваком петогодишњаку при упису у школу делила таблет, данас је дошла до тога да је већина основних школа уклонила мобилне уређаје из учионица, уз паралелну кампању за подстицање читања кроз библиотеке и заједничке програме.
Данска је издвојила 540 милиона круна да таблете замени новим штампаним књигама, са планом да школе до 2027. године буду потпуно без мобилних телефона.
Француска је смартфоне из учионица избацила законом још 2018. године и од тада наставља да враћа папирне планере и рад руком у ниже разреде.
Италија је кренула сличним путем, ограничавајући употребу паметних телефона у основним и средњим школама.
Холандија је јануара 2024. увела забрану мобилних телефона, таблета и паметних сатова на часовима у средњим школама, а од школске 2024/2025. мера је проширена и на основне школе. Евалуација коју је наручила холандска влада показала је да је готово три четвртине од 317 анкетираних средњих школа пријавило позитиван ефекат на концентрацију ученика, док је трећина забележила и бољи академски учинак.
Европа се оловци и папиру враћа из крајње практичног разлога. Зато што теренски подаци — пад писмености, слабија концентрација, пораст вршњачког насиља преко друштвених мрежа — показују да је дигитализација уведена брже него што је педагошка наука могла да је оправда.
Где је ту Србија
Српски образовни систем прати ову европску дебату, али са закашњењем и другачијим нагласком — код нас је тема готово искључиво сведена на мобилне телефоне, а не на ширу политику уџбеника и дигиталних алата.
Министарство просвете је крајем 2023. године школама послало допис којим се тражи да свака школа интерним актом уреди употребу мобилних телефона и паметних сатова током наставе, али одлука о конкретном моделу — да ли телефон остаје у учионици, искључен, или ван домета ученика — препуштена је свакој школи понаособ. Већ тада је важећи Закон о основама система образовања и васпитања коришћење телефона на часу третирао као тежу повреду обавеза ученика, кажњиву укором.
Током 2025. и 2026. године тема је отишла корак даље: у јавност је доспео нацрт закона који предвиђа много строжи, системски приступ — потпуну забрану мобилних телефона, али и таблета, паметних сатова и сличних уређаја у школама, уз новчане казне за школе које не воде евиденцију о примени мере, у распону од 100.000 до милион динара. Изузетак би био резервисан искључиво за ученике којима је уређај неопходан из здравствених разлога, уз лекарску документацију и одобрење директора.
Оно што Србија, за разлику од Шведске, Финске или Данске, још увек нема јесте системска политика о уџбеницима и методама учења — дакле питање да ли и колико дете учи писање руком, колико се ослања на папирни уџбеник наспрам дигиталног, и како се то мења кроз разреде. Наша јавна дебата је готово у потпуности фокусирана на дисциплину и дистракцију (телефон као ометач часа и генератор вршњачког насиља преко снимака и друштвених мрежа), док је педагошко питање — како деца заправо најбоље уче, са папира или са екрана — остало у другом плану.
То значи да Србија, парадоксално, никада није прошла ни кроз ону прву фазу пуног замаха дигитализације кроз коју је прошла Скандинавија (масовна дистрибуција таблета по школама и вртићима о државном трошку), па тако ни нема шта да „врати“. Наш систем је остао претежно уџбенички оријентисан све време, са дигиталним алатима који се уводе неравномерно, зависно од школе, општине и ентузијазма појединачних наставника. Иронично, то нас тренутно ставља ближе ономе ка чему се Западна Европа тек враћа — само што до тога нисмо дошли свесном политиком, већ споријом и неуједначеном модернизацијом.













Чини се да један важан део ове расправе ипак остаје по страни: шта се дешава са учеником када изађе из школе?
Ученик код куће добија домаћи задатак. Отвара ChatGPT и за неколико секунди добија састав, тумачење лектире, историјски преглед или решење математичког проблема. Наставник може да забрани телефон на часу, али технологија остаје доступна током целог остатка дана.
Зато је појава вештачке интелигенције донела један суштински проблем образовању: домаћи задатак све теже може да буде поуздан доказ учениковог самосталног рада.
Могуће је осмислити занимљивије и креативније задатке, али AI може да симулира готово сваку ситуацију. Може да се „стави у улогу“ ученика, старијег члана породице или путописца, да одабере историјске догађаје и образложи избор, да напише лични осврт или опише природне лепоте неког краја. И то често може да уради боље од ученика.
Ту се враћамо кључној улози доброг наставника.
AI може да преприча лектиру, одреди особине књижевног лика и понуди његово тумачење. Наставник који познаје ученика може на часу да пита: „Зашто тако мислиш? Наведи сцену која те је довела до тог закључка.“ Неколико додатних питања врло брзо показује да ли је роман заиста прочитан и да ли ученик разуме сопствени осврт.
Исто важи за математику. Решење задатка представља само крајњи резултат. Наставника занима поступак: како је ученик дошао до решења, зашто је применио одређену операцију и уме ли исти проблем да реши у измењеним условима. Поступак се најбоље види на часу.
Тако вештачка интелигенција, парадоксално, још више истиче значај непосредног рада ученика са наставником. Што машина успешније производи готов школски рад, то је важније да наставник види како ученик чита, пише, рачуна, закључује и образлаже.
А ту се отвара још једно суштинско питање: имамо ли у школи довољно времена за тај рад?
Посебно на нижим узрастима, матерњи језик и математика морају имати централно место. Читање са разумевањем, писање, усмено изражавање, рачунање и логичко закључивање представљају темељ за учење свих осталих предмета.
Ученик који добро чита лакше учи историју, биологију, географију и физику. Ученик који уме да мисли математички лакше савладава природне и техничке науке. Матерњи језик и математика зато представљају основне инструменте целокупног школског учења.
У ери AI њихов значај постаје још већи. Информација је доступна свима; способност да се она разуме, провери, повеже и претвори у сопствени закључак остаје људска способност коју школа мора систематски да развија.
Зато је расправа о папирном уџбенику, таблету и телефону само део много ширег питања. Школа мора да обезбеди довољно времена за стварни ученички рад пред наставником: за читање, писање, рачунање, разговор, решавање проблема и образлагање.
Ако то желимо, онда морамо озбиљно размотрити и већу заступљеност матерњег језика и математике на нижим узрастима.
Можда је зато најбољи назив за ову промену мање „повратак папиру“, а више повратак суштини школе.
А њену суштину чине ученик који сам мисли и наставник који његов рад непосредно прати, усмерава и процењује.