Ma koliko bila teška, odluka o ponavljanju razreda se često primenjuje prema učenicima koji imaju poteškoće sa savladavanjem nastavnog plana i programa. Skoro da nema odeljenja u osnovnim i srednjim školama koja nemaju bar jednog ponavljača. U izveštaju Evropske komisije, koji daje pregled regulative o osnovnom obrazovanju, u skoro svim zemljama Evropske Unije su i dalje na snazi zakoni koji predviđaju meru ponavljanja razreda. Kao najčešći argument u prilog ovim merama navodi se da ponavljanjem razreda učenik dobija novu priliku da nauči gradivo i unapredi svoje veštine. Izuzetak prave u Norveškoj, na Isladnu i Lihtenštajnu gde regulativa nalaže prelazak u naredni razred osnovne škole po automatizmu.
Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije, ocenjivanje (i zaključna ocena) u prvom razredu osnovne škole je opisna (što će, prema najavama, od ove godine biti promenjeno uvođenjem trostepenih i četvorostepenih skala) i učenik se odmah prevodi u naredni razred. U drugom i trećem razredu učenici dobijaju i brojčane ocene, a ako su one nedovoljne na kraju drugog polugodišta, učenik se prevodi u naredni razred na osnovu odluke odeljenskog veća, osim ako roditelj ili staratelj izričito zahteva da učenik ponavlja razred.
Za razliku od Srbije, gde su uslovi za obnavljanje godine propisani zakonom, a ocene igraju ključnu ulogu, u nekim zemljama Evropske Unije ne postoje striktni kriterijumi za ponavljanje, odnosno prelazak u naredni razred. Danska, Holandija i Engleska ne regulišu ovo pitanje zakonom, a odluka o tome da li će učenik ponavljati razred ili ne donosi se tako da to bude u najboljem interesu deteta.
Poslednjih godina psiholozi su sve glasniji u izjavama da ponavljanje razreda čini učeniku mnogo više štete nego koristi. Na prvom mestu, učenik koji ponavlja razred gubi samopouzdanje i oseća stid zbog činjenice da nije bio u stanju da prati svoju generaciju. Ovaj osećaj učenik prenosi u svoje novo odeljenje, i vrlo je verovatno da će se susresti sa istim poteškoćama, iako mu je gradivo poznato. Ako je učenik pri tome u nižem razredu osnovne škole ili potiče iz manjinske zajednice, negativni efekti su još veći.
U realnosti, problem koji je doveo do toga da učenik ponavlja razred i dalje je prisutan i ne rešava se samim ponavljanjem. Potrebno je pozabaviti se suštinom problema, bilo da ona leži u poteškoćama s učenjem, socijalizacijom ili emocionalnim problemima kod deteta.
Ponavljanje razreda ne bi smela biti jeftina forma specijalnog obrazovanja (mada svakako nije jeftina). „Ponovo isto“ nije dobar odgovor na pitanje kako da učenik savlada gradivo s kojim ima poteškoće. Veoma je važno identifikovati zašto dete ima problem s učenjem i na vreme aktivirati roditelje i nastavnike koji će mu pomoći da završi razred sa svojim vršnjacima. Ako se, pak, proceni da će učenik imati koristi od ponavljanja razreda, onda bi on (ili ona) morao proći kroz pažljivo odabrani program učenja zasnovan na intenzivnom individualnom radu i proveri znanja tokom cele školske godine. U suprotnom, postoji opasnost da se isti, neuspeli proces učenja ponovi, te da učenik ne uspe da uhvati korak ni sa godinu dana mlađom decom, što obesmišljava svrhu obnavljanja razreda.
Stručnjaci organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj su definisali pet predloga kojih bi zemlje članice ove organizacije trebalo da se pridržavaju kako bi sprečili neuspeh školskog sistema, a prvi među tim predlozima je eliminisati praksu ponavljanja razreda. Osim što je skupo, ponavljanje razreda ima i negativan uticaj na motivaciju učenika, pa je potrebno podići svest o ovome i u obrazovnom sistemu, ali i u celokupnom društvu. Alternativa ima mnogo, od pojačanog individualnog rada tokom školske godine do dopunskih nastava i tokom letnjeg perioda. U prilog ove strategije, politika školskog sistema bi trebalo da bude takva da se pojačaju nastavnički kapaciteti kako bi se adekvatno odgovorilo na potrebe učenika.
Ono što bi svima nama trebalo da bude jasno je da greške u obrazovnom sistemu skupo koštaju naše društvo. Manjak obrazovanog stanovništva slabi ekonomski kapacitet zemlje da proizvodi, razvija i unapređuje. Umesto toga, imamo dodatne troškove za otklanjanje posledica kao što su npr. socijalna primanja ili borba s kriminalom.
Autor: Aleksandar Cvjetić
Foto: D. Jevremović