Да ли је школа за надарену децу исто што и Прокрустова постеља?

– Е, драга моја, теби упаде још недељу дана одмора, брига тебе! А за нас остале нема епидемије грипа! Излазим из куће у мрак, и у мрак се враћам, белог дана не видим! Мало ти завидим, да знаш!

– Немаш ти појма како је то… Све то споља изгледа дивно и красно, али…

– Знам, знам, шалим се мало са тобом… али бар радиш са децом, деца су добра, невина, нарочито у основној школи… Знаш како је радити са одраслима, по цео дан сваки дан, гледати иста три лика прекопута себе у канцеларији?

– Ја понајмање радим са децом. Радим са родитељима и колегама, а не знам који су гори!

– Добро, то ти верујем. Али онда затвориш врата своје учионице, пустиш клинцима Бетовена, и сви уживате!

– Сви, осим, рецимо Милана из шестог два, или Јоване из осмог три…

– Траже неки народњак, а?

– Не, народњак би сви, само што знају да код мене то не смеју ни да помисле, а камоли помену! Дала сам ти само пример, има те деце са посебним потребама, кад пустим музику прекрију уши шакама, Милан се удара по глави, Јована грчи лице као да је у најгорим мукама…

– Па зашто, шта је проблем?

– Е, моја ти, зато ти и кажем да немаш појма како је… Боље да не причамо!

– Па, реци ми, стварно немам појма, не знам ни да имаш двоје са посебним потребама!

– Имам их у просеку двоје по одељењу, али ови остали могу сами, лепо напредују. Има једна дивна Теодора, сад је осми, за њу би био грех да није ишла у редовну школу. Знаш како се развила, лепо учи, деца је прихватила, зову је на рођендане, воле је. У почетку је била повучена и плакала кад јој неко приђе, а сад се игра са њима… Илија, који је сад шести, у прва четири разреда није успео да прати више од три часа дневно, а сад цео дан може да седи и не унервози се… То су деца због које инклузија има смисла… Али Невена, овим другима ја не умем да приђем, ја о томе не знам ништа, можда радим све супротно од онога како би требало! Не помажем им. Плашим се да чиним само горе!

– Е, а што не би звала Светлану, она је неуролог, можда може да ти каже макар основне ствари…

– А шта да је питам кад не знам ни дијагнозу?

– Како не знаш?

– Тако лепо. Родитељ није дужан да нам каже…

– Па, морао би да вам каже, то је у интересу детета!

– Ма немој? Никад се не бих сетила!

– Не, озбиљно!

– У интересу детета је да са њим ради неко стручан, неко ко зна како! И да знам дијагнозу за њих двоје, шта ћу с тим? Ништа много не би било боље, ја нисам психијатар, ни неуролог, ни…. Ја сам само музички педагог! И осталих пет часова дневно које та деца имају држе људи који, исто као ја, не знају како да им приђу! Разумеш? Ми не знамо шта та деца могу, шта воле, шта желе, само пипамо у мраку, нагађамо, и имам утисак да углавном грешимо. Са Миланом седи мајка, а Јована има асистента, младу девојку која пази да се не повреди, која је изведе из учионице када се узнемири…

– Па, је л’ ишта могу да прате, јесу ишта напредовали?

– Не. Искрено не. Зато сам и очајна. Не знам како да их придобијем, ако ме разумеш. Неко стручан би умео… Ја не умем, не постоји семинар ни обука ни ништа што може да те припреми за све посебне потребе са којима ћеш се срести. Приђе ми Миланова мајка после сваког часа и захвали се што се трудим, а мени се плаче! Плашим се и да изговорим ово што теби причам, и ти и ја имамо срећу да нам је Бог дао здраву децу, и бојим се, разумеш? Али дође ми да је питам ’На чему ми се захваљујеш кад не умем да приђем твом детету, кад се он мучи што мора да седи, кад му смета сваки звук?’ Ко зна шта је у његовој глави? Опет, не могу ни цео разред да подредим једном детету. Ма, много је све то тешко…

– А неки логопед да се укључи?

– Има један логопед на пет школа у нашој општини. И онда, кад је дан одређен за нашу школу, он дође, покупи свако дете са посебним потребама на по једно пола сата, мало ради са њим, и тако до идуће недеље. Мислиш да то има смисла? Наша ПП служба, психолог и педагог, више ради са месечним плановима и програмима него са децом. А ни они нису обучени за рад са сваким таквим дететом, све ти је то имитација неке инклузије, напише се извештај како је све фантастично, деца прихваћена, развијају се, напредују, а то везе са истином нема! Ако кажеш, ма ако помислиш да кажеш било шта против целе те идеје, оптуже те за дискриминацију, одмах на стуб срама!

– А постоји ли нека специјална школа где раде стручњаци који би можда више помогли тој деци?

– Постоји, али родитељ мора да пристане… Ако не пристане – ништа! Ја разумем да родитељи те школе виде као гето, и да мисле да ће деци боље бити у редовној школи, али како да им објасним да неће? Ко сме то да изговори, а да се не плаши да ће се огрешити?

– Али, ако је то у интересу детета…

– Зато ти кажем, теби са стране је то све једноставно, немаш појма са чим се ми сусрећемо за ову бедну плату! Знам да делује немогуће, али у целом мом послу интерес детета постаје све мање битан!

– Али, Драгице, ево кад већ причамо, морам да ти кажем – исправи ме ако грешим, али ја сам до сада чула само за штрајкове просветара због малих плата, ово, на пример, никад нисам чула да се износи као проблем! Можда интерно да, али никад није био штрајк због тога што нисте стручни за оно што се пред вас ставља! Нисам чула за штрајк зато што сте понижени, зато што немате основна средства за рад, зато што вас деца и родитељи бију, што вам прете… Само због плата, а по мени је овде плата понајмање важна!

– Слажем се… Али не мисле сви тако. Ето, да сад кажу да свако ко има дете из инклузије добија 15% повишицу, не би се ни интерно кукало. А то је неких 70 евра.

– Код нас ко није задовољан платом тражи други посао, а за све друге проблеме идемо код шефова и бунимо се. Ако треба бољи рачунар, ако не ради интернет, ако је клијент дрзак… Разумеш? А код вас све обрнуто!

– Изгледа да је тако… Било би дивно да постоји неки тим стручњака који би свако дете на упису оценио, и рекао које дете ће имати користи од редовне, а које од специјалне школе, и који би их даље пратио, евидентирао њихов напредак. То се исто односи и на натпросечно способну децу. Имамо и такве, и опет ништа.

– Како ништа?

– Боље ме не питај, то ми је као да ми копаш ножем по срцу. Душа ме боли. Остало ми је још десет година до пензије, и кад се осврнем иза себе видим једну велику празнину! Ми сву ту натпросечну децу брже-боље укалупимо, уједначимо, знаш шта је Прокрустова постеља?

– Сећам се…

– Е, то ми радимо, то школа ради са децом. Мени је школски психолог сваке године указивао на натпросечну децу, има деце чији iq прелази 140, и ми са њима не радимо ништа другачије него са другима. И ја сам део тога, и ништа не радим да се то исправи, и тако учествујем у том злочину, ако ћемо искрено! Ми немамо ниједан ИОП3, то ти је посебан програм за натпросечне. То бисмо, рецимо, умели да радимо, даш им интензивније градиво, за старије разреде, даш им теже задатке, разумеш? А за то треба писати посебну припрему за сваки час, и ко ће тиме да се бави? Боље га укалупити, изгрдити што је немиран, спустити га кад постави питање да му више не падне на памет… Ма… боље да ти не причам!

– Немој погрешно да ме разумеш, али зашто не даш отказ? Можеш да држиш приватне часове, можеш било шта да радиш…

– Ја овај посао волим, за то сам се школовала!

– Али, не уживаш у њему! Радиш против своје савести!

– Још десет година…

– Није мало. Можда можеш бар да пробаш нешто да промениш, или да изађеш из свега неокаљана…

– Ма, пусти… Издржаћу… Причај шта има код тебе…

Аутор: Маја Бугaрчић