Напомена: Овај текст није напад на родитеље који се боре за испуњење основних потреба својих породица. Ово је разговор о томе шта се деси па „немам времена“ постаје оправдање за изборе који служе нашим потрошачким жељама, а не потребама наше деце.
Чујем вас. Стварно чујем. „Немам времена да се играм са својом децом цео дан. Радим да бих им обезбедио бољи живот.“
Али када сте се последњи пут запитали: шта заиста значи „бољи живот“ за ваше дете?
Неугодна истина о нашим приоритетима
Прошле недеље сам разговарала са мамом која се жалила на то да њен десетогодишњак проводи по четири сата дневно зурећи у екране. „Једноставно немам времена“, рекла је, док је листала Инстаграм на свом телефону. „Радим нон-стоп да бих му купила све што данашња деца треба да имају. Кад ми затражи ТН патике, како да му одбијем, ако пола одељења већ има?“
Чекај. Стоп. Rewind.
Радиш нон-стоп да би му купила све што тражи?
Овде више није реч о преживљавању, зар не? Овде се ради о томе да смо померили циљеве толико далеко да више не видимо разлику између „потреба“ и „жеља“ – ни код себе, ни код наше деце.
Где повлачимо границу?
Хајде да будемо брутално искрени:
РАЗУМЕМ мајку која ради два посла да плати кирију и купи храну. Разумем оца који ради прековремено јер се боји да ће изгубити посао. Разумем родитеље који су у моду преживљавања и којима је таблет једини начин да преживе дан.
НЕ РАЗУМЕМ родитеље који раде екстра сате да би купили детету најновији iPhone, а затим се жале што њихово дете не зна да води разговор.
НЕ РАЗУМЕМ мајке које троше више времена на шопинг сајтовима или Темуу него што причају са својом децом, а затим кажу „немам времена за игру“.
НЕ РАЗУМЕМ очеве који гледају Netflix по три сата сваког дана, али кажу да је „нереално“ очекивати да читају приче својој деци.
Чему уистину учимо своју децу?
Када дозволимо детету да проведе четири сата дневно пред екраном јер „немамо времена“, шта му заправо говоримо? Да је наше време вредније од његовог. Да је забава важнија од везе. Да су екстерни стимулуси бољи од интерно генерисане креативности. Да је океј бити пасиван потрошач уместо активни креатор.
И онда се чудимо зашто наша деца не знају како да се забаве без технологије, имају кратке периоде пажње, не знају како да реше конфликте, очекују тренутно задовољство и не развијају унутрашњу мотивацију.
Неугодно питање: Чему служи ваш новац?
Ево неугодне истине: многи од нас не раде више да би обезбедили својој деци, већ раде више да би потрошили више.
Проверите своју банковну картицу из прошлог месеца. Колико сте потрошили на цигарете и/или алкохол? Колико је отишло за Тему? За разне продаје на Инстаграм страницама? Колико кошта ваш месечни план за телефон са неограниченим свиме? Колико сте потрошили на играчке које ће ваше дете заборавити за недељу дана?
Сада упоредите то са овим: колико сати недељно проводите у квалитетном разговору са вашим дететом? Када сте последњи пут играли игру без екрана? Колико пута сте ове недеље рекли „не могу сада“ када је ваше дете тражило вашу пажњу?
Разлика између потребе и избора
Потреба: Радим 10 сати да платим кирију, струју и храну. Детету дајем таблет док спремам вечеру и операм судове јер немам алтернативу.
Избор: Радим 12 сати јер хоћу да купим већу кућу/бољи ауто/скупљу одећу. Детету дајем таблет четити сата дневно јер је „лакше“ и могу да се фокусирам на своје обавезе/хобије/одмор.
И пробајте да будете БРУТАЛНО искрени према себи.
Видите разлику? Један је о опстанку, други је о комфору.
Шта заиста кошта ова 4 сата?
Када ваше дете проведе четири сата дневно пред екраном (или, недајбоже, више), то је 1460 сати годишње – еквивалент 36 радних недеља.
Замислите да уместо тога проведе тај време читајући књиге и развијајући вокабулар, машту, емпатију. Или правећи нешто рукама и усавршавајући фину моторику, креативност, осећај поноса. Можда играјући се са пријатељима и учећи социјалне вештине, преговарање, компромис. Или истражујући напољу, кроз физичку активност и повезаност са природом. А можда једноставно разговарајући са вама и градећи емоционалну интелигенцију, сигурност, везаност.
Хајде да будемо реални
Није ме брига што ћу звучати непопуларно, можда чак и осуђујуће. Време је за истину.
Вашем детету не треба најновији iPhone. Треба му родитеља који је присутан.
Вашем детету не требају најмодерније патике. Треба му особу која ће одговорити на њехова „зашто“ питања.
Вашем детету не треба кућа са Пинтреста, савршене играчке или најскупље активности. Треба му ваша неподељена пажња.
Изазов за вас (ако сте довољно храбри)
Један дан – само један дан – водите прецизну евиденцију.
За ваше време: колико времена проводите на телефону, таблету или гледајући телевизију? Колико времена проводите у квалитетној интеракцији са дететом? Колико пута кажете „сада не могу“ насупрот „хајде, може!“?
За време вашег детета: колико времена проводи пред екранима? Колико времена проводи у креативној игри? Колико времена проводи у разговору са вама?
Резултати ће вас можда шокирати.
Последња реч
Нисам против технологије. Нисам против рада. Нисам против родитеља који покушавају најбоље што могу.
Али јесам против тога да се крије иза „немам времена“ када заправо имамо времена – само га трошимо на погрешне ствари.
Ваша деца не требају савршеног родитеља. Требају искреног родитеља који је спреман да преиспита своје изборе и призна када греши.
Требају родитеља који разуме разлику између рада за преживљавање и рада за потрошњу.
И требају родитеља који зна да најбољи поклон који можете дати детету није најновији гаџет – већ себе.
Шта мислите? Да ли сам превише оштра, или је време за овакве неугодне разговоре? Поделите ваша искуства у коментарима – и молим вас, будите искрени.
П.С. Ако се осећате нападнуто овим текстом, можда да се запитате зашто. Понекад, оно што нас највише боли је оно што знамо да је истина.