Деценијама понижавана, демотивисана, срамоћена, жртвована, српска просвета је од најомиљеније постала једна од најомраженијих професија од које млади беже главом без обзира.
Упркос свим апелима и анализама да непоштовање учитеља у свим нивоима образовања води гажењу традиције, а пре свега породичних вредности, дошли смо до тога да се свакодневно суочавамо са гнусним сценама насиља. Оне нису само вербалне, јер смо као друштво већ прихватили ружне речи и вређање, као начин комуникације, сада су песнице постале једини језик. Попут професорке у Младеновцу, пре неколико година или колегинице у Трстенику ових дана, славимо насиље и насилнике. Наша деца добијају јасну поруку да им се ништа неће десити осим славе на друштвеним мрежама, а наши наставници се боје за здравље и живот.
Унија синдиката просветних радника Србије је више пута тражила промене образовних закона и правилника; инсистирала да се проблеми не разводњавају, него решавају; предлагала, чак и водила велику акцију СТОП НАСИЉУ У ШКОЛАМА. Објашњавамо да погубно понашање омладине како према вршњацима, наставницима, подразумевамо и наставника према ученицима, води у заједничку пропаст. По свему што нам се дешава, изгледа да је школама какве познајемо, крај близу.
Стога, инсистирамо на статусу службеног лица и хитној промени законских регулатива! Од новог/старог министра просвете тражимо да схвати озбиљност ситуације, а од Владе Републике Србије да се тргне из сна у коме је све битније од образовања.
Председник Уније СПРС Јасна Јанковић