Чини ми се да је важно да, пре него што започнем овај текст напоменем – нити сам члан неке партије, нити ме чланство интересује, нити било какав државни посао. Али ме и те како интересује образовна политика јер сам то студирала у комбинацији са оним што би се код нас звало педагогија. Радила сам и за Министарство просвете у иностранству, а и моје дете је прошло кроз три образовна система. Пратим дешавања у образовним системима у другим земљама, пре свега због професионалног опредељења. Другим речима, образовање је моја струка.
Мотив за овај текст је почетак школске године и најава штрајка просветних радника. Захтеви су повећање зарада од 20% и смањење одељења на 24 ученика. Са сигурношћу могу да кажем нашим наставницима да су им захтеви, овако у комбинацији, на нивоу жеље за осмицом на лоту. Ево и зашто.
Имати одељења са мање ђака је, наравно, не само пожељно него и заиста неопходно ако желимо да радимо квалитетније са децом. Међутим, када бисмо имали мања одељења, то би значило већи број одељења по школама. Самим тим би требало запослити нове наставне кадрове. Добра вест за оне који траже или чекају посао у просвети или раде мање од 100% норме. За државу (било коју која се нађе у оваквој ситуацији, не само Србију) то значи додатне трошкове у образовном систему. Не кажем да они не би били оправдани, али су и даље трошкови.
Тачне податке на основу којих бих могла да проценим број наставника које би требало у том случају запослити, немам, али је то неопходно знати да би се проценило да ли је такав предлог уопште изводљив.
Осим финансијског, имамо и организациони проблем: шта ћемо и где ћемо са већим бројем одељења у школама? Нама је школски систем осмишљен и организован тако да нам деца иду по сменама, негде чак и они у нижим разредима јер нема места за све у једној смени. То је незамисливо не само у западном свету, него и у једној Мађарској која је посткомунистичка земља на граници са Србијом. Нама образовање никада није било довољно важно да обезбедимо деци једносменско школовање, јер ово траје већ 50+ година. Деца треба да иду у једну смену, сва деца, и у основној и у средњој школи. Тако се ради свуда, ван границе ове земље. Али где ћемо да сместимо сва та додатна одељења ако ни за постојећа немамо места? Зар није то проблем који треба решавати прво и оно за шта се треба борити?
Стратегија за мање ђака као и за једну смену треба да буде дугорочна и јако добро испланирана.
Последњи проблем у вези са захтевима за смањењем броја ђака у одељењу је следећи: постоје школе у Србији, где има не мање од 24, него мање од 20 ученика у одељењу, где су сви од 1-8 разреда у једној смени. У једно од њих је ишло моје дете у Београду. Нисам приметила никакву, ама баш никакву разлику по питању педагошког рада са тим ђацима. Нису добили никакав додатни квалитет у образовању, други приступ рада који би поткрепио тезу да се може радити квалитетније и боље са мањим одељењима. А нисам приметила ни да су наставници показивали неко задовољство или додатну мотивацију јер су имали мале групе. А могли су да се потруде да раде другачије и да буду пример који се може користити као доказ да захтев за мање ученика у одељењима има своје јасне аргументе у пракси.
Зашто онда да верујемо да ће сви колективно да раде боље и ефикасније са малим одељенима, када данас они који ту привилегију имају не показују додатни квалитет?
А плате… Слажем се да наставници заслужују да буду плаћени адекватно, као и други са дипломом универзитета. Тражити повећање зарада само по себи је сасвим у реду. Да ли је 20% реалан захтев, не знам. Иначе су плате наставника горућа тема у многим земљама. На жалост ретке су оне које заиста добро плаћају своје наставнике. Србија по томе није изузетак.
У сваком случају, да би се оба захтева просветних радника удовољила, држава би требало да запосли додатно (по мој слободној процени, а могуће је да грешим) око 20-25% наставника због већег броја одељења, па још на то и да свима да 20% већу плату. Не знам ниједну државу у САД која би могла ово финансијски да изведе, ниједну државу у Европи, осим земаља блиског истока које пливају у нафти. Сами по себи ови захтеви су прихватљиви (што не значи да су нужно и изводљиви). Заједно, једна велика утопија.
Аутор: Лидија Смирнов