Napomena: Ovaj tekst nije napad na roditelje koji se bore za ispunjenje osnovnih potreba svojih porodica. Ovo je razgovor o tome šta se desi pa „nemam vremena“ postaje opravdanje za izbore koji služe našim potrošačkim željama, a ne potrebama naše dece.
Čujem vas. Stvarno čujem. „Nemam vremena da se igram sa svojom decom ceo dan. Radim da bih im obezbedio bolji život.“
Ali kada ste se poslednji put zapitali: šta zaista znači „bolji život“ za vaše dete?
Neugodna istina o našim prioritetima
Prošle nedelje sam razgovarala sa mamom koja se žalila na to da njen desetogodišnjak provodi po četiri sata dnevno zureći u ekrane. „Jednostavno nemam vremena“, rekla je, dok je listala Instagram na svom telefonu. „Radim non-stop da bih mu kupila sve što današnja deca treba da imaju. Kad mi zatraži TN patike, kako da mu odbijem, ako pola odeljenja već ima?“
Čekaj. Stop. Rewind.
Radiš non-stop da bi mu kupila sve što traži?
Ovde više nije reč o preživljavanju, zar ne? Ovde se radi o tome da smo pomerili ciljeve toliko daleko da više ne vidimo razliku između „potreba“ i „želja“ – ni kod sebe, ni kod naše dece.
Gde povlačimo granicu?
Hajde da budemo brutalno iskreni:
RAZUMEM majku koja radi dva posla da plati kiriju i kupi hranu. Razumem oca koji radi prekovremeno jer se boji da će izgubiti posao. Razumem roditelje koji su u modu preživljavanja i kojima je tablet jedini način da prežive dan.
NE RAZUMEM roditelje koji rade ekstra sate da bi kupili detetu najnoviji iPhone, a zatim se žale što njihovo dete ne zna da vodi razgovor.
NE RAZUMEM majke koje troše više vremena na šoping sajtovima ili Temuu nego što pričaju sa svojom decom, a zatim kažu „nemam vremena za igru“.
NE RAZUMEM očeve koji gledaju Netflix po tri sata svakog dana, ali kažu da je „nerealno“ očekivati da čitaju priče svojoj deci.
Čemu uistinu učimo svoju decu?
Kada dozvolimo detetu da provede četiri sata dnevno pred ekranom jer „nemamo vremena“, šta mu zapravo govorimo? Da je naše vreme vrednije od njegovog. Da je zabava važnija od veze. Da su eksterni stimulusi bolji od interno generisane kreativnosti. Da je okej biti pasivan potrošač umesto aktivni kreator.
I onda se čudimo zašto naša deca ne znaju kako da se zabave bez tehnologije, imaju kratke periode pažnje, ne znaju kako da reše konflikte, očekuju trenutno zadovoljstvo i ne razvijaju unutrašnju motivaciju.
Neugodno pitanje: Čemu služi vaš novac?
Evo neugodne istine: mnogi od nas ne rade više da bi obezbedili svojoj deci, već rade više da bi potrošili više.
Proverite svoju bankovnu karticu iz prošlog meseca. Koliko ste potrošili na cigarete i/ili alkohol? Koliko je otišlo za Temu? Za razne prodaje na Instagram stranicama? Koliko košta vaš mesečni plan za telefon sa neograničenim svime? Koliko ste potrošili na igračke koje će vaše dete zaboraviti za nedelju dana?
Sada uporedite to sa ovim: koliko sati nedeljno provodite u kvalitetnom razgovoru sa vašim detetom? Kada ste poslednji put igrali igru bez ekrana? Koliko puta ste ove nedelje rekli „ne mogu sada“ kada je vaše dete tražilo vašu pažnju?
Razlika između potrebe i izbora
Potreba: Radim 10 sati da platim kiriju, struju i hranu. Detetu dajem tablet dok spremam večeru i operam sudove jer nemam alternativu.
Izbor: Radim 12 sati jer hoću da kupim veću kuću/bolji auto/skuplju odeću. Detetu dajem tablet četiti sata dnevno jer je „lakše“ i mogu da se fokusiram na svoje obaveze/hobije/odmor.
I probajte da budete BRUTALNO iskreni prema sebi.
Vidite razliku? Jedan je o opstanku, drugi je o komforu.
Šta zaista košta ova 4 sata?
Kada vaše dete provede četiri sata dnevno pred ekranom (ili, nedajbože, više), to je 1460 sati godišnje – ekvivalent 36 radnih nedelja.
Zamislite da umesto toga provede taj vreme čitajući knjige i razvijajući vokabular, maštu, empatiju. Ili praveći nešto rukama i usavršavajući finu motoriku, kreativnost, osećaj ponosa. Možda igrajući se sa prijateljima i učeći socijalne veštine, pregovaranje, kompromis. Ili istražujući napolju, kroz fizičku aktivnost i povezanost sa prirodom. A možda jednostavno razgovarajući sa vama i gradeći emocionalnu inteligenciju, sigurnost, vezanost.
Hajde da budemo realni
Nije me briga što ću zvučati nepopularno, možda čak i osuđujuće. Vreme je za istinu.
Vašem detetu ne treba najnoviji iPhone. Treba mu roditelja koji je prisutan.
Vašem detetu ne trebaju najmodernije patike. Treba mu osobu koja će odgovoriti na njehova „zašto“ pitanja.
Vašem detetu ne treba kuća sa Pintresta, savršene igračke ili najskuplje aktivnosti. Treba mu vaša nepodeljena pažnja.
Izazov za vas (ako ste dovoljno hrabri)
Jedan dan – samo jedan dan – vodite preciznu evidenciju.
Za vaše vreme: koliko vremena provodite na telefonu, tabletu ili gledajući televiziju? Koliko vremena provodite u kvalitetnoj interakciji sa detetom? Koliko puta kažete „sada ne mogu“ nasuprot „hajde, može!“?
Za vreme vašeg deteta: koliko vremena provodi pred ekranima? Koliko vremena provodi u kreativnoj igri? Koliko vremena provodi u razgovoru sa vama?
Rezultati će vas možda šokirati.
Poslednja reč
Nisam protiv tehnologije. Nisam protiv rada. Nisam protiv roditelja koji pokušavaju najbolje što mogu.
Ali jesam protiv toga da se krije iza „nemam vremena“ kada zapravo imamo vremena – samo ga trošimo na pogrešne stvari.
Vaša deca ne trebaju savršenog roditelja. Trebaju iskrenog roditelja koji je spreman da preispita svoje izbore i prizna kada greši.
Trebaju roditelja koji razume razliku između rada za preživljavanje i rada za potrošnju.
I trebaju roditelja koji zna da najbolji poklon koji možete dati detetu nije najnoviji gadžet – već sebe.
Šta mislite? Da li sam previše oštra, ili je vreme za ovakve neugodne razgovore? Podelite vaša iskustva u komentarima – i molim vas, budite iskreni.
P.S. Ako se osećate napadnuto ovim tekstom, možda da se zapitate zašto. Ponekad, ono što nas najviše boli je ono što znamo da je istina.