Stojim oko šest večeras u dugačkom redu pred jednom od tri kase koje rade u nekom od beogradskih Maksija, nije bitno kom.
Ispred mene mlada žena s ćerkom i malim sinom, od recimo dve i po godine, u naručju. Dete plače, cvili, vidim da je umorno ili gladno i da mu je vrućina u toploj jaknici.
Ćute svi u redovima, dete urla, niko da propusti majku s dvoje dece da ode na kasu.
– Zašto ne pitate ove ispred da prođete pre njih? Imate na to pravo – rekoh joj. – Dete vam plače, imate i devojčicu. Teško vam je s tom korpom i sinom kog nosite. Nije red da čekate. Majke s decom uostalom imaju prednost.
– Joj, ne mogu da pitam. Ne želim da se uz sve muke još i svađam s ljudima.
– Ja mogu! – rekoh joj, pa uzviknuh iz onog svog reda pred kasom:
– Zašto ne pustite ovu majku s dvoje dece da plati pre vas? Pa zar ne čujete dete kako plače!?
Niko se i ne osvrnu. Niko ne reče ništa.
– Drage kasirke! – obratih se i zaposlenima. – Što ne pozovete ovu ženu s malom decom da prođe i plati ovo iz korpe?
Reč ne rekoše. Jedna me pogleda, druge nastaviše pomno da skeniraju robu onih što nisu želeli da puste ženu s dvoje male dece da plati pre njih.
Izgleda da su žene bile zaboravile da imaju decu kod kuće. Babe su se pravile da nemaju unučiće. Devojke iz reda i ne znaju da i njih uskoro isto čeka. Momke nije zanimalo što neka tamo žena nosi dete koje plače. Muškarci su gledali svoje telefone. Nisu, kao, čuli dete što urla. Svako je mislio samo na sebe.
Kakav smo to narod postali? Ili smo u stvari oduvek takvi i bili?
Autor: Violeta Babić, mama i baka