Kao što su kočije uticale da čovek manje hoda i manje koristi donje udove, tako i alatke sa interneta utiču da neke od prirodnih sposobnosti mozga smanjeno ili nikako ne koristimo
Evolucija čoveka je oduvek bila povezana sa razvojem alata koji su na neki način predstavljali produženje ili jačanje njegovog tela, u prvom redu udova i mišića. Tako su kameni nož, štap, motika, koplje ili strela ojačali i produžili ljudsku ruku. Alatke i mašine su povećavale čovekovu snagu, a životinje, poput konja ili prevozna sredstava, od čamca, kola do aviona, njegovu brzinu. Dvogled, lupa, mikroskop, teleskop, megafon, mikrofon… sve su to načini da ojačamo i povećamo domet naših prirodnih sposobnosti, poput čula.
Ako je uspon ljudskih sposobnosti bio blisko povezan sa izuzetnim talentom naše vrste da u svoje svrhe koristi okolinu – predmete i životinje – i da stvara oruđa koja će izuzetno povećati našu fizičku snagu i silu, nešto sporija je bila evolucija pomagala koja bi bila povezana sa glavnom osobinom naše vrste koja nas odvaja od naših rođaka životinja – svesti i misli – tj. glavnog organa homo sapiensa: mozga.
Ovde ćemo preskočiti zanimljivo pitanje o korišćenju prirodnih droga kao načina kojim su šamani, čarobnjaci i prvi sveštenici pokušavali da uzdignu ili izmene svest i pronađu posebne puteve za dosezanje suštine stvari ili svetog, koje se nalazi s one strane zapažanja svakodnevnih pojava.
Korišćenje brojeva, tj. matematike, kao i pronalazak pisma – otkrića koje se iz ugla evolucije desilo takoreći juče – bili su velike etape u razvoju pomagala koja su predstavljala neku vrstu „alatki” za rad mozga, odnosno za njegovu sposobnost da spozna okolinu i svet.
Iako je pismo predstavljalo veliku etapu u razvoju kulture i civilizacije, još se Platon žalio na njegove negativne posledice po ljudsku misao. „Ako ljudi nauče da pišu, usadiće zaborav u svoje duše”, kaže se u Fedri, „više neće koristiti memoriju jer će se oslanjati na ono što je zapisano.” Platon, međutim, ide i dalje i ističe da zabeležena misao postaje zaleđena misao, tj. misao koja je prestala da razmišlja. On poredi zapis sa slikom: ni jedno ni drugo vam neće odgovoriti ako mu glasno postavite neko pitanje. Stoga je živa misao samo ona koja je izgovorena. Jedino se kroz direktnu komunikaciju, tj. razgovor i živi filozofski dijalog može prići istini, smatrao je Platon.
Sa novim informativnim i komunikacionim tehnologijama, poput interneta, kompjutera i pametnih telefona – a da ne govorimo i o tzv. veštačkoj inteligenciji – dolazi do nove revolucije u evoluciji ljudske vrste – u prvom redu na kognitivnom planu, tj. opažanja, svesti i misli. Ono što nazivamo virtuelna stvarnost, predstavlja donekle odgovor na Platonovu zamerku: pisana reč je sa internetom i društvenim mrežama, prešla sa papira na ekran i – oživela. Od sada, pisani zapis vam može i odgovoriti na pitanje, ako mu ga uputite na pravi način.
S druge strane, nema sumnje da nove tehnologije utiču na svoj način, kako na opažanja okoline, percepciju stvarnosti, tako i na način na koji se naš mozak ponaša i kako zaključuje. Koliko internet i razni informatički alati, poput nekog virtuelnog super koplja, omogućava da informacije, misli, ideje dobacimo brže, dalje i bolje, toliko on može da deluje u pravcu neke vrste duhovnog opuštanja i misaone lenjosti, slabljenja naših moždanih sposobnosti da koristimo i razvijamo svoje prirodne algoritme, koje nazivamo misaone asocijacije.
Čovek je, poput svake druge životinje, prirodno lenj (što je logično, jer se time štedi telesna energija) osim ako ga okolnosti (u načelu, potraga za hranom kao i polni podsticaj za obnavljanjem vrste) ne teraju u suprotno.
Kao što su kočije i kola uticali da čovek manje hoda pa time i manje koristi svoje donje udove, tako i alatke sa interneta utiču da neke od prirodnih sposobnosti mozga smanjeno ili nikako ne koristimo. Da li još ima ljudi koji napamet mogu da izgovore Gorski vijenac, Kuran ili na stotine narodnih epskih pesama? I ako takvih ljudi još ima, koliko će ih biti u narednim generacijama, zagledanim u ekrane svojih telefona i računara?
Sklonost interneta da nam „pomaže” tako što indirektno ulenjuje naše moždane aktivnosti, možemo da primetimo, ne samo u slučaju memorije, već i na svakom drugom koraku. Na primer: sa dži-pi-es tehnologijom naša sposobnost pamćenja i snalaženja u gradskom prostoru (prilikom vožnje, korišćenja mape i sl.) drastično se smanjuje; sa „Guglom”, „Vikipedijom” i sličnim izvorima informisanja i internet pretraživačima naša prirodna sklonost ka istraživanju i traganju za informacijama, smanjuje se u začetku, a radoznalost se utupljuje; način korišćenja novih tehnologija utiče i na smanjenje i skraćivanje pažnje kada se razmišlja ili debatuje o nekoj temi; sa ogromnom količinom informacija i podataka kojima smo zapljusnuti, naš način čitanja i analize informacija postaje sve površniji; sa novim funkcijama pisanja, koje omogućuju računari, poput „kat” i pejst (npr. preuzimanje nekog ranijeg teksta radi korišćenja u novom zapisu), naša sklonost za produbljenije i raznovrsnije razmišljanje, putem pisanja, smanjuje se, umesto da jača, itd.
Stoga možda i nije čudo da se po raznim društvenim mrežama tako lako i brzo šire sve vrste neobičnih teorija zavere i slično, od pokreta protiv vakcinisanja, do teorije o Srbima kao „narodu najstarijem” koji se nikada nije selio.
Još suptilniji i dalekosežniji oblik ljudske zavisnosti od funkcija internet pretraživača leži u činjenici da nesvesno usvajamo načine traganja putem mašinskih algoritama, umesto slobodnih misaonih asocijacija koje su proizvod i posledica slobodnih moždanih aktivnosti. Indirektno, stalna primena algoritama u istraživanju može da utiče na naš način kako povezujemo informacije i da putem asocijacija tražimo nove istine. Ovim i nesvesno postepeno prihvatamo mentalno „ropstvo” od mašina.
Memorija, opažanje, snalaženje u prostoru i među informacijama, kritičnost, sposobnost asocijativnog i spekulativnog mišljenja – ove i druge kognitivne funkcije mozga bi mogle donekle da labave u prisustvu interneta i raznih informativnih alata, a posebno uz sve veću veštačku inteligenciju, koja će bukvalno da osvaja čitave oblasti našeg spontanog mišljenja.
Čini mi se da se „poslednja linija odbrane” ljudske rase nalazi u spontanosti i intuiciji, koje se najviše izražavaju kroz umetnost. Bar privremeni odmor od zavisnosti od telefona, računara i internet veza će možda predstavljati nove oblike mentalne rekreacije, neophodne za mentalno stanje čoveka 21. veka.
Autor dr Duško Lopandić
Izvor: Politika