Развојни пут једног насилника
Да ли се насилник рађа или на њега и његов развој утиче околина и породица? Да ли је то записано у генетском коду или је то стечена мана? На почетку, да се разумемо: све потиче из породице. Идемо редом…
Срећа је највећа када се роди дете, још ако је мушко… Ихаааај, па то се слави данима (у већини породица је тако, то је факат). Татин син и мамино злато полако стаса за обданиште. Окружено децом, њихово чедо запада у разноразне ситуације и на конто њихове реакције на своје понашање оно ствара неку слику шта може да ради без последица. Е, онда се деси да оно удари друго дете а родитељска реакција на то буде: „Ма он је само мало несташан“ до „Љуби тата куре, види се да није сека перса“… У принципу, детету се не објасни да агресија није нормалан вид комуникације и да то тако не треба. Иначе, „најважнији стадијуми развоја личности су они који се одвијају у првих пет година када се у највећој мери формира „прототип“ структуре одраслог човека“.
ПА онда дође школа… и њихов синчић постане мало више насилан према својим вршњацима. И наравно, његови родитељи одбијају сваку могућност да је њихов „дика и понос“ крив и да га треба адекватно казнити. Иду чак дотле да се свађају са наставницима и другим родитељима, а неретко су и они сами насилни према њима. Осврнућу се само на то, да су родитељи ти који су узор својој деци и да они у њима виде свој модел понашања у друштву и према околини. Значи, пошто родитељи бране насилничко понашање, или га и сами практикују, дете то усваја као нешто што је нормално. Агресија постаје његов вид комуникације са другима.
Дође и време за прва забављања… И догоди се да му код неке девојке нешто засмета и он то реши једним шамаром. Можда буду и два, три… небитно је, важно је да је он показао ко је газда. Он је јачи пол и не сме му се приговарати. Већ у том добу на његово понашање је немогуће утицати, а у доста случајева родитељи реагују на „ма она је крива, сама је то тражила“ начин. Можда му и девојка то прећути, тако да насилнику то дође као зелено светло у даљем опхођењу према женском роду.
„Свака крпа нађе закрпу“ тако ће и он наћи жену са којом ће ступити у заједницу. Добиће и децу са њом. А онда ће та деца гледати оца насилника како им туче мајку. И њима ће то постати саставни део живота ако им родитељи остану у браку. Још ако се роди син (онај с почетка текста) јасно вам је шта желим да вам кажем: насилно понашање се наслеђује у породици и само сте ви, као родитељи, одговорни за своје дете и његово будуће опхођење према другима. Поготово према женама, јер оне су слабије а насилници обично спроводе агресију над онима који нису у стању да им узврате.
И тако настаје зачарани круг из ког нема изласка. Или има… али то је већ до вас. Ви морате да научите своје дете да агресија није друштвено прихватљива и да до решења проблема треба доћи на нормалан и културан начин.
Срећа је највећа када се роди дете, још ако је мушко… Ихаааај, па то се слави данима (у већини породица је тако, то је факат). Татин син и мамино злато полако стаса за обданиште. Окружено децом, њихово чедо запада у разноразне ситуације и на конто њихове реакције на своје понашање оно ствара неку слику шта може да ради без последица. Е, онда се деси да оно удари друго дете а родитељска реакција на то буде: „Ма он је само мало несташан“ до „Љуби тата куре, види се да није сека перса“… У принципу, детету се не објасни да агресија није нормалан вид комуникације и да то тако не треба. Иначе, „најважнији стадијуми развоја личности су они који се одвијају у првих пет година када се у највећој мери формира „прототип“ структуре одраслог човека“.
ПА онда дође школа… и њихов синчић постане мало више насилан према својим вршњацима. И наравно, његови родитељи одбијају сваку могућност да је њихов „дика и понос“ крив и да га треба адекватно казнити. Иду чак дотле да се свађају са наставницима и другим родитељима, а неретко су и они сами насилни према њима. Осврнућу се само на то, да су родитељи ти који су узор својој деци и да они у њима виде свој модел понашања у друштву и према околини. Значи, пошто родитељи бране насилничко понашање, или га и сами практикују, дете то усваја као нешто што је нормално. Агресија постаје његов вид комуникације са другима.
Дође и време за прва забављања… И догоди се да му код неке девојке нешто засмета и он то реши једним шамаром. Можда буду и два, три… небитно је, важно је да је он показао ко је газда. Он је јачи пол и не сме му се приговарати. Већ у том добу на његово понашање је немогуће утицати, а у доста случајева родитељи реагују на „ма она је крива, сама је то тражила“ начин. Можда му и девојка то прећути, тако да насилнику то дође као зелено светло у даљем опхођењу према женском роду.
„Свака крпа нађе закрпу“ тако ће и он наћи жену са којом ће ступити у заједницу. Добиће и децу са њом. А онда ће та деца гледати оца насилника како им туче мајку. И њима ће то постати саставни део живота ако им родитељи остану у браку. Још ако се роди син (онај с почетка текста) јасно вам је шта желим да вам кажем: насилно понашање се наслеђује у породици и само сте ви, као родитељи, одговорни за своје дете и његово будуће опхођење према другима. Поготово према женама, јер оне су слабије а насилници обично спроводе агресију над онима који нису у стању да им узврате.
И тако настаје зачарани круг из ког нема изласка. Или има… али то је већ до вас. Ви морате да научите своје дете да агресија није друштвено прихватљива и да до решења проблема треба доћи на нормалан и културан начин.
Аутор: Марина Сабо
Извор: direktnarec.rs/