Potpuno mi je jasno da pisanjem ovog teksta svesno ulazim u rizik da zvučim kao neko ko se suprotstavlja modernoj tehnologiji i govori „A u moje vreme je to bilo…“ Ali, život je jedan veliki rizik i evo ja prihvatam ovaj da možda neću biti shvaćena na pravi način. Kao profesionalnom kouču, posebno usmerenom na rad sa porodicom, moj primarni zadatak je ponuditi rešenje, a ne ukazati na problem, pružiti podršku, a ne davati stav. Ovog puta napraviću izuzetak…
Pre neki dan priča mi prijateljica da je videla kako mladi par roditelja koristi aplikaciju na mobilnom koja im „govori“ kada je beba bila podojena i na kojoj dojci. Pitam je naivno – Što, jel imaju više beba, trojke, četvorke? I po njenom pogledu shvatim da imaju jednu bebu. Tada mi se pokrenuo vrtlog misli i neverica. Kako je nekome uopšte palo napamet da to napravi, jer dojenje i povezivanje sa bebom je nešto što nam je prirodno, instiktivno, iskonski „ugrađeno u sistem“ i ne razumem zašto nekome treba aplikacija za to!? I to danas, kada se, čini mi se, nikad kao do sad priča o značaju dojenja, kada se zna da dojenje nije samo hranjenje, već i važna veza koju mama uspostavlja sa bebom, koja će se celog života graditi! Ma, jel moguće da posle cele priče o dojenju toj mami treba podsetnik na kojoj je dojci beba bila? Pa, beba je podojena pre maksimalno tri sata i ko bi i zašto zaboravio na kojoj je to dojci bilo!?
I to što ta aplikacija postoji i nije toliko strašno, ima ih na stotine korisnih i beskorisnih, ali činjenica da je neko koristi me je porazila i rastužila u isto vreme. A onda i razbesnela! Došlo mi je da na sred ulice viknem (ne znam ni sama kome) – Pobogu ljudi, rodili ste dete, a ne robota sa daljinskim!
Jasno mi je da smo svi manje-više, svesno-nesvesno, zbog posla i iz privatnih razloga „vezani“ za naše telefone, da nam u ovom brzom i burnom svetu treba tehnološka „podrška“. I to je OK, jer imamo neku korist od toga. Ali, da li su se roditelji te bebe zapitali kakvu ona tačno korist ima od ove aplikacije? I kakvu korist ima mama koja sebe na taj način distancira od bebe i prirodnog povezivanja sa njom i prepoznavanja potreba?
Hajde da idemo malo dalje u budućnost, hajde da se igramo da možemo da predvidimo kakve sve scenarije ova uvodna priča o dojenju i aplikaciji može da ima…
Zapitajmo se kada smo to postali toliko zavisni od podsetnika da nam treba jedan koji će nam javiti kada da podojimo bebu!? A, šta ako je ona gladna pre nego što se aplikacija oglasi? I šta je sledeće? Čekaćemo da nam aplikacija tumači vrstu plača da bismo znali da li je gladna, žedna, bolesna, ukakana ili joj samo treba pažnja? Kada trlja oči i desni čekaćemo da nam aplikacija kaže da je beba pospana i razdražljiva ili ćemo pogledati da li joj možda rastu zubići. Čekaćemo da nam aplikacija „iskalkuliše“ kada će beba da prohoda na osnovu toga koliko je nedelja puzala? Slikaćemo dete kada dođe kući iz škole i na osnovu izraza lica i govora tela aplikacija će nam precizno „reći“ da li se u školi posvađalo sa najboljim drugom, da li je dobilo trojku ili keca, ili se zaljubilo… Aplikacija će nam reći da li je detetu potreban zagrljaj i podrška ili da ga pustimo na miru. A šta ako se pokvari? Kako ćemo onda znati šta mu je!?
Ok, preterala sam (a možda i nisam, jer ne znam da li ovo već postoji negde!).
U poslednje vreme svedoci smo nepoželjnih i zabrinjavajućih ponašanja dece i mladih i krivimo vreme i okolnosti, razloge prepoznajemo u tome što roditelji zbog egzistencijalne borbe ne provode više vremena sa decom, što niko ne preuzima odgovornost, ma znate već sve. A, šta možemo da očekujemo od generacije koja je odgajana preko aplikacija? Čija će to biti odgovornost? Onih koji su ih napravili ili onih koji ih koriste? Ko će kome prebacivati i ko će koga kriviti? Da li je rano ili kasno da o tome počnemo da razmišljamo SADA?
Život nije igrica, a telefon i aplikacije neki čaroban daljinski upravljač kojim možemo da ga kontrolišemo. Kada smo se toliko uživeli u virtuelnu realnost da smo izgubili ljudski dodir, svest i savest, da spremno rizikujemo da izgubimo vezu sa našom decom, i da imamo potrebu da ih odgajamo prema aplikaciji? Da nam neće možda aplikacija uspostaviti odnos poverenja i poštovanja?
Kakva će očekivanja ovi roditelji imati od deteta odgajanog u eri aplikacija kada odraste? Jesu li spremni da gledaju svoje unuke na ekranima mobilnih? Da li će im biti OK da svoje unučiće ne cupkaju u krilu, da ih ne vode u parkić na ljuljašku, nego da njihove slike ubace u aplikaciju i virtuelno ih ljuljaju?
Imati dete je divno iskustvo i velika odgovornost. To je odnos koji se gradi, unapređuje, koji je ispunjen čitavim spektrom emocija. To je odnos u kojem se mi roditelji, dok gajimo našu decu, razvijamo kao ljudi. To je realno opipljivo bogatstvo, ono što nas definiše kao ljudska bića. A to ne može nijedna aplikacija!
I, čak i da je ovom paru roditelja sa početka priče to samo trenutna zabava, ono što je za mene neprihvatljivo je što se ipak javlja potreba da je koriste. Jer cilj aplikacija je da nam olakšaju život, a šta ako im se ovo trenutno „olakšavanje“ osladi, pa hoće još i još…?
Jasno je meni da se svet menja, da sve ide napred, ali da li to znači da treba da se odreknemo ljudskih vrednosti, roditeljskog instinkta, veze sa našom decom? I da ne bih ušla u paranoju, sada ću se zaustaviti, a vi dragi roditelji mislite o ovome. Evo, ja već pet dana „lupam glavu“ i morala sam to da podelim sa nekim ko će razumeti, a možda i ne…
Dragana Aleksić, porodični konsultant