Deca danas imaju manje slobodnog vremena nego prethodne generacije, kao da su lišeni igre. Ali oni se i dalje igraju, čak i ako to nije na isti način kao što su to radili njihovi roditelji.
Pretpraznični dan, majka u kuhinji užurbano priprema trpezu za slavlje, dok u dnevnoj sobi na kauču leže njena ćerka, sin i njihov drug. Neuobičajeno su tihi i kad ih majka proveri – jasno je i zašto. Iako su sedeli jedno pored drugog, svako dete je zurilo u zaseban uređaj.
„Napolju je lep dan, izađite da se igrate!“, govori majka dok ih blago gurka na vrata. U početku malo gunđaju i prevrću očima, ali na kraju – naredna dva sata provedu srećno trčeći po dvorištu i igrajući fudbal. Kao da su zaboravili koliko uživaju u slobodnom popodnevu na otvorenom.
„Ovo ne treba da nas iznenadi, s obzirom na to da od sredine 60-ih prošlog veka postepeno oduzimamo deci sve više slobodnog vremena svake decenije. Školska godina i dan su se produžili, uklonili smo pauzu i razvili smo uverenje da su naša deca u opasnosti ako ih ne pazimo sve vreme.“, kaže dr Piter Grej, profesor istraživanja na Odseku za psihologiju i neuronauku na Boston koledžu u Čestnat Hilu, Masačusets.
Prema mišljenju dr Grej, deca ostaju uskraćena ako nemaju najmanje pet do šest sati slobodnog vremena svakog dana. Detinjstvo treba da bude prilika da naučimo da budemo nezavisni i odgovorni, rešavamo sopstvene probleme i donosimo odluke. A igra je prirodan način da obezbedi da deca vežbaju veštine koje su im važne da razviju.
Vreme za pauzu je kritično
Realno, većina dece nema toliko nestrukturisanog vremena za igru svaki dan. Sate nakon škole često provode radeći domaće zadatke ili tako što odlaze na zakazane aktivnosti, a periodi za predah i pauzu praktično ne postoje tokom školskog dana.
Nažalost, izgleda da su odmor i sve njegove prednosti nisko na listi prioriteta u savremenim školama. Međutim, ako se potpuno isključi vreme za pauzu i ne damo mozgu priliku da se „resetuje“, nećemo moći da obradimo nove informacije. Slikovito, to se može opisati kao da sipamo vodu u prepunu čašu.
Podstaknite autonomiju igre
Pa kako roditelji mogu pomoći svojoj deci da ne budu lišena igre? Kako da se izbegne deprivacija u igri, stanje koje može dovesti do depresije i anksioznosti — u svetu koji sve više ceni produktivnost u odnosu na nesputano slobodno vreme? Iznenađujuće, jedna od najboljih stvari koje možemo da uradimo je da pustimo našu decu da se igraju – na otvorenom, u zatvorenom prostoru ili čak na mreži – bez nas u toj kombinaciji.
Ako u blizini ima odraslih, onda će reći deci šta da rade, čak i ako je to dobronamerno. Međutim, kada se deca igraju sa drugom decom, oni pregovaraju i smišljaju kako da urade nešto što svi zajedno žele. Ili ako se igraju sami, otkrivaju šta vole da rade ili u čemu su dobri, što bi moglo da im pruži osnovu za buduću karijeru, možda.
Nezavisna igra na otvorenom je ključna za decu — evo kako roditelji mogu pomoći
Mnogi roditelji su u velikom iskušenju – kako da ne budu uključeni u svaki aspekt života svoje dece. Međutim, igra bez nadzora u bezbednom okruženju daje deci privatnost, što je posebno važno kako odrastaju. Bitno je da dozvolimo svojoj deci da budu autonomni sa svojim prijateljima. To ne znači da smo odsutni roditelji, naprotiv. Samo im dajemo prostora da odrastu.
