Деца данас имају мање слободног времена него претходне генерације, као да су лишени игре. Али они се и даље играју, чак и ако то није на исти начин као што су то радили њихови родитељи.
Претпразнични дан, мајка у кухињи ужурбано припрема трпезу за славље, док у дневној соби на каучу леже њена ћерка, син и њихов друг. Неуобичајено су тихи и кад их мајка провери – јасно је и зашто. Иако су седели једно поред другог, свако дете је зурило у засебан уређај.
„Напољу је леп дан, изађите да се играте!“, говори мајка док их благо гурка на врата. У почетку мало гунђају и преврћу очима, али на крају – наредна два сата проведу срећно трчећи по дворишту и играјући фудбал. Као да су заборавили колико уживају у слободном поподневу на отвореном.
„Ово не треба да нас изненади, с обзиром на то да од средине 60-их прошлог века постепено одузимамо деци све више слободног времена сваке деценије. Школска година и дан су се продужили, уклонили смо паузу и развили смо уверење да су наша деца у опасности ако их не пазимо све време.“, каже др Питер Греј, професор истраживања на Одсеку за психологију и неуронауку на Бостон колеџу у Честнат Хилу, Масачусетс.
Према мишљењу др Греј, деца остају ускраћена ако немају најмање пет до шест сати слободног времена сваког дана. Детињство треба да буде прилика да научимо да будемо независни и одговорни, решавамо сопствене проблеме и доносимо одлуке. А игра је природан начин да обезбеди да деца вежбају вештине које су им важне да развију.
Време за паузу је критично
Реално, већина деце нема толико неструктурисаног времена за игру сваки дан. Сате након школе често проводе радећи домаће задатке или тако што одлазе на заказане активности, а периоди за предах и паузу практично не постоје током школског дана.
Нажалост, изгледа да су одмор и све његове предности ниско на листи приоритета у савременим школама. Међутим, ако се потпуно искључи време за паузу и не дамо мозгу прилику да се „ресетује“, нећемо моћи да обрадимо нове информације. Сликовито, то се може описати као да сипамо воду у препуну чашу.
Подстакните аутономију игре
Па како родитељи могу помоћи својој деци да не буду лишена игре? Како да се избегне депривација у игри, стање које може довести до депресије и анксиозности — у свету који све више цени продуктивност у односу на неспутано слободно време? Изненађујуће, једна од најбољих ствари које можемо да урадимо је да пустимо нашу децу да се играју – на отвореном, у затвореном простору или чак на мрежи – без нас у тој комбинацији.
Ако у близини има одраслих, онда ће рећи деци шта да раде, чак и ако је то добронамерно. Међутим, када се деца играју са другом децом, они преговарају и смишљају како да ураде нешто што сви заједно желе. Или ако се играју сами, откривају шта воле да раде или у чему су добри, што би могло да им пружи основу за будућу каријеру, можда.
Независна игра на отвореном је кључна за децу — ево како родитељи могу помоћи
Многи родитељи су у великом искушењу – како да не буду укључени у сваки аспект живота своје деце. Међутим, игра без надзора у безбедном окружењу даје деци приватност, што је посебно важно како одрастају. Битно је да дозволимо својој деци да буду аутономни са својим пријатељима. То не значи да смо одсутни родитељи, напротив. Само им дајемо простора да одрасту.
