Način realizacije nastavnog procesa u novoj školskoj godini je specifičan. Koliko je dobar ili loš, to će pokazati vreme. Ono što svi mi treba da učinimo je da uspostavimo takav vid saradnje svih aktera nastavnog procesa koji će omogućiti da deca ne osete dodatni pritisak načina rada pod ovakvim okolnostima, a da s druge strane daju svoj maksimum.
Ako ste roditelj, sasvim je u redu da ćete biti prezadovoljni radom nekih nastavnika, kao što ćete biti, takođe, nezadovoljni radom drugih nastavnika. Kao što i mi, nastavnici, imamo odličnu saradnju sa nekim roditeljima, a sa nekim slabiju. Nekad su primedbe na račun jedne ili druge strane sasvim opravdane, a nekad su u pitanju i predrasude – možda nam je nekad jednostavnije da dodelimo nekom nastavniku ili roditelju etiketu ,,nezgodan“ nego da učinimo napor da unapredimo naš odnos, da najpre porazgovaramo kao ljudi. Naviknuti smo da idemo linijom manjeg otpora, da gomilamo nezadovoljstvo u sebi zarad nekog lažnog mira sa drugima.
Da li su vaši roditelji govorili loše o nastavnicima pred vama?
Često se svi sećamo nekih srećnijih vremena kad je „škola bila bolja“, kad su „roditelji bili bolji“, kad su „deca bila bolja“, a zaboravljamo jednu ključnu stvar koju bi trebalo preuzeti i od roditelja i od prosvetnih radnika tog vremena – setite se, da li su vaši roditelji govorili pred vama loše o nastavniku i da li je nastavnik pred učenikom govorio loše o roditelju.
Zapamtite, to je prvi korak – nikada pred detetom ne govorite loše o nekom ko bi, za njegovo dobro, trebalo da mu bude autoritet. Ako ja, kao nastavnik, imam problem sa određenim roditeljem, koliko mi zaista pomaže što ću pred njegovim detetom prokomentaristati da ima lošeg roditelja?! To ne samo da mi ne pomaže, to me čini i lošim čovekom jer roditelj ne može biti loš, njegovi postupci mogu. A loše postupke roditelja trebe rešiti sa roditeljem, a ne preko dece. To važi i za roditelje – da li ste primetili da nekad u prisustvu deteta, iznervirani nekim postupkom nastavnika, možda i opravdano revoltirani, prokomentarišete nešto ružno o nastavniku ili čak, sasvim ravnopravno, kao u kafiću, sednete sa detetom i zajedno govorite loše o nastavniku?
Problem koji se često javlja je da imate nastavnika čiji vam se rad ne sviđa. Postavite sebi pitanje na osnovu čega ste formirali to mišljenje.
Primetili ste da dete ima dobru ocenu, a znanje nije na zavidnom nivou? To jeste veliki problem. Ali u današnje vreme, koliko roditelja, zaista dotiče to što deca ne znaju ukoliko imaju dobru ocenu – zar to ne znači „jedan predmet manje“? A ovo je realna situacija kad baš treba da porazgovarate sa nastavnikom, da mu kažete: „Znate, ja sam zahvalna što moje dete ima kod vas 5, ali sam svesna da možda imate veliki broj učenika i da možda niste uspeli da propratite koliko moje dete ne zna. Ja Vas molim da obratite pažnju na to – ne bih želela da moje dete ima problem u daljem školovanju jer nije osnovne stvari naučilo.“ Koliko roditelja će tako odreagovati? Međutim, veoma često, baš zbog toga što previše verujemo svojoj deci, dozvolimo sebi da im poverujemo da su njihovi nastavnici nepravedni prema njima i da oni znaju mnogo više.
Neki roditelji čak i kažu „Ja znam svoje dete. Ono nikad ne laže“. Iznenadićete se koliko ne poznajete svoje dete. Ne treba kriviti dete – većina dece će uraditi sve da bi sebe opravdalo. I nisu deca zbog toga loša.
Ovde je bitno porazgovarati sa detetom, najotvorenije, na samom početku i pre ocene – koji mu se predmeti sviđaju, a koji ne i zbog čega? Moramo prvo da vidimo koliko je dete motivisano i ako nije zbog čega nije. Dosta dece ne prijavljuje problem sa neshvatanjem gradiva ni nastavniku ni roditelju već to učini po dobijenoj lošoj oceni. Upravo iz tog razloga i insistiram na čestim mini proverama – svake sedmice mini kontrolni od pet do deset minuta.
Ja predajem engleski jezik i potpuno sam svesna da nisu sva deca talentovana za jezike niti sva deca to vole. Ali ne uskraćujem ni one koji nisu talentovani za jezik da imaju pet ako to iskreno žele. Kako? Pa ispitam talente te dece. Na primer, ako je neko talentovan za crtanje, ja dam tom detetu projektni zadatak sa pravljenjem ilustracija, ako dete ima zavidne digitalne kompetencije, onda mu dam dodatni zadatak, zavisno od uzrasta, da osmisli prezentaciju, pripremi edukativnu video igricu ili prezentuje neki zanimljiv edukativni portal, ako je dete stidljivo, onda radi pano, ako je elokventno onda učestvuje u dramatizacijama. Odbijam da detetu koje nije talentovano za jezik, ukoliko jako želi peticu, to uskratim.
Sledeći problem je ona čuvena dečja rečenica „Danas ništa nismo učili iz matematike“. Takav čas ne postoji. Ili „Ne brini, mama, ne pita nastavnica ove nedelje“. Mama, ne brini ove nedelje, ali kad nastavnica bude pitala za tromesečje, onda će cela porodica zajedno sa tom nastavnicom i detetom imati glavobolje. Učite svoju decu, još od malih nogu da je redovnost u učenju najlakši i najuspešniji način i da je znanje postignuto takvim učenjem trajno, da će mu u daljem školovanju jako koristiti i rasteretiti ga da obimnog gradiva jer se dosta gradiva ponavlja, pa ako dete ne plati na mostu, platiće na ćupriji.
I svaki put ističite to da nije sramota ako nešto ne razume i da ne postoji dete koje sve razume. Učite ih da budu iskreni i ne kritikujte ih ako nešto ne razumeju u smislu koliko puta ste im to objasnili i kako ne shvataju. Ako to ne shvataju posle više puta, onda izvinite, bez obzira da li ste roditelj ili nastavnik, problem nije u detetu već u vama – promenite način objašnjavanja.
Dakle, vaš trud je pohvalan ako ste mnogo puta nešto objasnili, ali priznajte sebi da ako to dete ne shvata, to znači da vam metod nije dobar, pa promenite, obratite pažnju na motivaciju deteta, interesovanja, objašnjavajte im kroz stvari koje oni vole. Na primer, ne može da zapamti neki termin – osmislite im rebus. Ne može da popamti više termina – napravimo ukrštenicu, pa radimo kao tim. Ne može da poveže gradivo – motivišite ga da uzme knjigu da napravi asocijaciju. Recite mu – zamisli da si nastavnik, pa kako bi ti deci ispredavao ovu lekciju. Ispitujte, istražujte i možda se i iznenadite koliko su deca odlična i koliko ima potencijala u svakome od njih.
I još nešto vezano za ovaj čas koji traje 30 minuta
Odeljenje u kojem ima do petnaest učenika i dobro osmišljen čas može da se odlično realizuje za 30 minuta. Kako? Pojačanim angažmanom rada nastavnika, temeljnijim pristupom i pripremom časa, integracijom časova sa drugim predmetima, pažljivo osmišljenim projektnim zadacima, saradničkom i integrativnom nastavom. Umesto preobimnih zadataka koji se deci šalju na Gugl učionicu, treba racionalizovati sam proces u školi a Gugl učionicu koristiti samo u smislu dodatnih pojašnjenja i to individualno.
Uvek sam se pitala da li ima smisla poslati detetu domaći zadatak iz matematike koji ima 20 zadataka i kakav je to čas kad dete dobije za domaći 20 zadataka?! Ako imam čas pola sata, onda neka i domaći ne prelazi tih pola sata, dakle, „koliko dajem toliko i uzimam“. Roditeljski deo posla je da motivišu svoju decu da REDOVNO UČE, da iako imaju dobru decu da shvate da detetu ne treba bezuslovno verovati već sve proveravati zarad dobrobiti deteta i da treba blagovremeno da reaguju ako dete ima problem. Ne ćutite ako dete malo zna, a ima dobro ocenu- to je, dugoročno gledano, velika đavolja usluga i onda kad dođe vreme „naplate“ kriv nam je neko drugi. Ne sudite o nastavnicima na osnovu toga šta ste čuli o njemu već pristupite mu kao partneru i razgovarajte otvoreno. Naravno, ako ne sarađuje, reagujte, ali ne stvarajte unapred scenarij da neće ništa biti od vaše saradnje. Svi mi želimo najbolje za svoje dete, a najbolje nije uvek petica. Kao što kaže jedna, mislim da je japanska, izreka: Ne servirajte detetu ribu, nego ga naučite da peca! Dobro razmislite o tome.
Autor: Sanja Simić de Graf