Зашто се не трудимо да излечимо културу „пакосних девојчица“, која је, ма колико ми покушавали да ствари улепшамо и увијемо у машницу – постала стварност. Да, постоје девојчице које желе да повреде своје другарице. Чине то врло свесно, намерно, уживајући у резултатима свог „труда“. И све их је више и све су гласније.
Али, ја своје ћерке учим да то није начин. И то не онако успут, кроз критику и грдњу.
Сећам се дана кад сам ушла у двориште своје нове школе и као да ме је неко ударио у стомак. Била сам шести разред и само што смо се доселили. У почетку сам похађала једну другу школу, и два месеца сам молила родитеље да се пребацим – јер су зле девојке биле толико зле. И сада кад се осврнем на тај период, запањујуће је колико су биле окрутне!
Осетила сам велико олакшање кад су родитељи пристали да променим школу. Међутим, убрзо сам схватила да није важно у коју школу идеш – зле девојчице су свуда!
Зле девојке су свуда
Одмах ме је прихватила група девојака. Позвале су ме да седнем на њихову клупицу. Нисам знала да су избациле другу девојчицу како бих ја могла да седнем с њима. Била сам захвална што имам пријатеље. Била сам и мало наивна. Можда зато што сам одрасла у кући где смо сви били ту једни за друге, па сам претпостављала да ће тако бити и кад „изађем у свет“.
Онда сам једног дана стигла у школско двориште и погледала клупу на којој сам седела последњих недељу дана. Моја прва недеља у школи. Била је потпуно заузета. Две девојке које су биле „вође“ су ме погледале, шапнуле нешто осталим девојкама и све су се окренуле да ми се смеју.
Срце ми се стегло. Заправо сам пришла клупи и слабашно упитала: „Има ли овде места за мене?“ Надајући се да сам можда погрешила, да није било како је изгледало. Вртело ми се у глави. Имала сам осећај да ће ми срце искочити из груди.
Не могу да се сетим шта су рекле, али мора да сам схватила јер сам се окренула и брзо потражила другу клупицу. Нисам желела да ме ико гледа. У ушима ми је звонило, руке су ми биле лепљиве од зноја, срце ми је брзо лупало. Осећала сам шапат девојчица као бодеж у леђима. Видела сам клупу на којој није било никога. Па сам села. Хтела сам да плачем. Али нисам.
Овде сам седела на одмору за време ручка два месеца. Сама. Сама.
Сви смо имали оваква искуства када су друге девојке зле
Једном ми је, након што је нешто шапутао свом колеги, пришао наставник са саосећајним, молећивим изразом лица и питао ме нешто чега се сада не сећам. Али нисам га видела као неког коме се могу обратити за подршку и помоћ. Нисам то имала ни у једном наставнику.
Знам да сам се временом придружила некој другој групи деце. Током наредне две године колико смо живели овде имала сам и нека лепа искуства. Заправо, стекла сам и пријатеље, а са једним од њих сам и данас у контакту. Али оне две девојке су наставиле да ме малтретирају и да буду насилници. Да, сада то могу назвати вршњачким насиљем, јер као одрасла особа разумем шта се заиста дешавало. Оне су биле она врста „пријатеља“ који би вас позвали код себе, тако да помислите: „О, добро! Поново смо пријатељи!” А онда бисте схватили да сте позвани само да би они причали о вама или вас спустили или понизили на неки начин.
Када неко повреди друге, то је зато што је и сам повређен
Пре неки дан, моја пријатељица ми је рекла да је махнула двема мамама које су разговарале, а оне су је гледале и смејале се. То се дешава у детињству. А може се десити и између одраслих жена.
Знам да, када неко повреди друге, то је зато што је и сам повређен. И такође, знам из праксе саветовалишта за родитеље, да када животи наше деце помраче наш сопствени, то се заправо ми (свесно или несвесно) сећамо сопствених искустава – онда када смо били повређени, одбачени или се осећали издано. Сва та стара искуства, иако излечена, враћају се и чине нас нежним и осетљивим.
Шта је произашло из мојих искустава са „злим девојкама?“
Могу да погледам уназад и видим како сам заправо постала особа која „укључује“ друге. Постала сам неко ко види аутсајдера и жели да га прихвати и укључи у групу. Постала сам неко ко је добар у томе да учини да се неко нов и несигуран осети као део екипе.
Исту особину и способност укључивања сам применила и на свој унутрашњи свет осећања и искустава.
Постала сам особа која „укључује“ и у својој породици
Као родитељи, супруг и ја се бавимо моделирањем саосећања и емпатије према нашој деци. Трудимо се да створимо „простор за стално” да наша деца свесно именују и изразе све што се дешава у њима. У добрим данима, могу рећи: „Остаћу уз тебе. Бићу са тобом у овоме.” И, наравно, има дана када сам лоше, али изгурам. А онда почињемо поново. Враћамо се заједно и чак и то искуство укључујемо у наш људски и несавршени начин да будемо породица.
И наша породица је постала група људи који „укључују“
Бринемо о заједници и стварању простора за људе — у нашем дому, у нашим животима, у нашим срцима — да се одрасли и деца осећају вољено, укључено и прихваћено баш онакви какви јесу.
И… и даље ме ова искуства чине осетљивом. И то је добро, чак и свето, зато што се отварам да видим ране у другима и будем нежна са њима.
То ме чини заиста нежном када је реч о мојим ћеркама. Изазива ме, подиже и нуди прилику да продубим своју праксу свесности и саосећања — да још шире отворим своје срце.
Надам се да ће све наше девојке једног дана поделити приче попут:
„Мама би ме слушала док ме мази по коси, док је седела са мном, а ја сам делила шта се дешава и како се осећам.“
„Моја мама не би ускочила и покушала да поправи ствари. Не би паничила због сопствених страхова, повреда и несвесних ствари које је држала. Седела би са мном и питала ме за моје идеје и шта ми треба. Она би чекала и слушала – слушала шта је речено и неизречено, стварајући сигуран простор за мене.“
„Моји родитељи би се залагали за мене и били уз мене у ситуацијама које су захтевале да се одрасли укључе. Не би деловали из страха или беса.“
„Моја мама није желела да ме „пребрине и спаси“. Она је желела да ме оснажи. Знала је када да стане испред мене и да буде мама медведица, штитећи ме. И знала је када да седне иза мене или поред мене, да остане са мном.”
„Научила сам да кажем: „ТО НИЈЕ у реду!“ и „Стани“ и „Одлазим сада“.
„Научила сам како јасно видим. Научила сам да не мислим да нешто није у реду са МНОМ. Научила сам да не окрећем себи леђа, већ да водим рачуна о себи.”
„Научила сам са саосећањем да именујем – за себе и друге – шта се дешава.“
„Научила сам да говорим. Научила сам да говорим у своје име, али и у име других пред неправдом – на игралишту, у ходницима у средњој школи или на међународним мировним преговорима.”
„Научила сам да будем укључена. Научила сам да се свесно придржавам свега што доживљавам унутар свог унутрашњег пејзажа. И из таквог места укључивања, научила сам да укључујем друге и ходам поред других.”
Ово је оно што моделирам својим ћеркама, ово је простор који стварам за њих. Није савршено, али радим најбоље што могу. Знам друге маме које верују у исто. Благословена сам што сам у близини других мама које желе ово за нашу заједницу, јер то желе за наш свет. Оне желе ово за наше ћерке и њихове ћерке.
Знам да и ти желиш да покажеш овај пример својој ћерки. Мама, сети се да си ти овај свети простор за своју ћерку. И знам да то радиш најбоље што можеш.
Јер овако лечимо културу „злих девојака“ – подржавамо, укључујемо, волимо, оснажујемо и поштујемо наше девојке. И то показујемо у начину на који се опходимо према другим женама.
Bila sam žrtva vršnjačkog nasilja. To je podrazumevalo pljuvanje u lice, verbalne uvrede, udarce, pretnje. Zamolila sam osobu koja je bila organizator da prestane. Nije prestala. Zamolila sam razrednu za zaštitu. Ništa se nije desilo. Onda sam ja rekla da nisam bespomoćna, i da, ako samo jednu reč kažem, biće skandal u školi. I tako se i desilo. Prilikom ismevanja, mirno sam prišla i rekla nešto za šta sam znala da će osobu povrediti do kraja. Odmah je sazvano nastavničko veće, savet roditelja, školski odbor, i nakraju smo osoba i ja bile suočene. Osoba je poricala. Verovali su joj na reč i rekli mi da uzmem ispisnicu. Ja sam odgovorila da to neću da uradim, ako hoće, mogu da me izbace iz škole, a ja ću da odem do ministarstva i da se raspitam zašto izbacuju odličnog učenika, bez ijednog izostanka, koji dobija nagrade, svira i nema nikakvu opomenu. Tada su se svi smirili. Dakle, naučite decu koja su im prava, i neka ne daju na sebe.
Jednom sam se požalila svojoj razrednoj, ali kada me je suočila sa devojkom na koju sam se požalila, nisam mogla da iznesem argumente. Razredna je pala na ono tipično ponašanje nasilnika koji poriče.
Razrednin komentar pri suočavanju – „Šta je, braniš se ćutanjem“ – Ma daj bre, iz kakve ti bre POORODICE dolaziš“. Nakon toga mi je razredna u naredne dve godine upućivala pogled gađenja.
Ipak je bitno i iz kakve poorodice dolazite, da budu na dobrom glasu i spremni da učine usluge.
,,Zle devojcice,, i ,,zli decaci,, prosto imaju psihicke probleme. Suvise su mali da bi znali kako sebi da pomognu pa visak teske energije koju su ,,pokupili,, u kuci, komsiluku ili skoli, oslobadjaju maltretirajuci drugare-ce.
Problem je sto se stariji ne bave njima ( pre svega skolski psiholog, roditelji i direktor skole) kako bi im pomogli pa zato postaju zli.
Uvek je srz problema u nama ne u deci.
Zastrašujuće je koliko ovoga ima u školi danas. Neverovatno koliko među devojčicama ima potrebe za komandovanjem, uspostavljanjem moći, privlačenjem pažnje po svaku cenu, ponižavanjem, ismevanjem drugih (bilo je i ranije, ali ne ovako i ovoj meri) . Ako nisi „popularna“ devojčica (što i dalje pokušavam da shvatim kako se postaje gledajući devojčice u odeljenju moje ćerke (10 god)), nećeš se dobro provesti. Baš boli kad shvatiš da je tvom detetu odlazak u školu patnja, nešto što treba da preživi svaki dan. Koliko god ti sa svojim detetom radio na podsticanju, jačanju samopouzdanja, na poručivanju da je okej da budeš baš takav kakav jesi (povučen, stidljiv, tih), i da je u redu da se konfrontiraš kada te neko smara, guši, davi po cenu toga da se taj koji te guši naljuti, odluči da više neće s tobom da se druži (što za tebe znači da ćeš na školskim odmorima blejati sam, jer te prosto niko drugi ne primećuje, a biti nevidljiv je užasan doživljaj).. . shvatiš da sve to nije dovoljno i da je deci teško da sama isplivaju u takvim odnosima (a znamo da ni odraslima često to nije lako). Ne mogu im mnogo pomoći ni školski pedagog, psiholog, učitelj/ica. Pa ne možeš da računaš ni na roditelje. Da, najveći broj roditelja dece koja maltretiraju drugu decu neće reći da misle da je to u redu, ali ipak neće ništa posebno uraditi po tom pitanju (neki prekor, kazna, jednokratna lekcija i sl) . Deca koja maltretiraju drugu decu su, nažalost, najčešće besna i tužna, a razlozi su uvek vezani baš za porodični seting. Niko se nije rodio sa potrebom da drugog tlači na bilo koji način, takvo ponašanje je odgovor ili pokušaj rešenja problema s kojima se dete suočava. A to dete nije biralo da ima problem, npr da se roditelji (ružno) razvode, da nisu u dobrim odnosima, da je agresija sveprisutna, da ga loše tretiraju, preterano kritikuju, odbacuju, ignorišu, nemaju kapacitet da čuju svoje dete i kako se ono oseća, jer se npr možda i sami sa sobom osećaju loše, nekompetentno, proživljavaju sopstvene životne krize, nezadovoljni su iz x razloga. A ponekad naprosto neki roditelji misle da je okej što su im deca takva, neće ih opisati agresivnim, naravno, pripisaće to njihovoj „borbenoj prirodi“, i sve super, jer to „osigurava uspeh u ovom današnjem svetu“, a cenu toga plaća neko drugi – npr ono tiho, povučeno dete koje nema potrebu da dominira, ali jako voli da se druži, koje drugarstvo razume kao reciprocitet, kojem je važno kako se drugi oseća i ume to da prepozna, koje uvažava drugog i želi da bude isto tako tretirano. I šta ti onda da kažeš svom detetu kada ponovo dođe iz škole poraženo, poniženo, nesrećno jer je tamo neko ponovo uradio, rekao nešto što je u potpunoj suprotnosti sa onim čemu ti učiš svoje dete (za šta veruješ da su osnovne ljudske vrline) ? Daleko sam od toga da živim u oblacima, ali ta količina oholosti u dečijim vršnjačkim odnosima kojoj svedočim toliko onespokojava.