Nije mi teško da idem tri godine u istim cipelama (a detetu kupujem druge patike ove jeseni)

7 septembra, 2016

Za roditeljski posao ne postoji ni čarobni štapić ni univerzalna formula. Najčešće se koristi tzv. parola „snađi se” u kombinaciji sa praćenjem instinkta i besomučnim čitanjem tekstova o roditeljstvu. I tako zapravo i jeste najbolje. Ipak, postoje neki problemi koji se vezuju za društvo i svet u kome živimo, a sa kojima se suočava skoro svaki roditelj, u nekom trenutku. Te najčešće probleme prikupila je psiholog i dečji pisac Nevena Lovrinčević, pa je savete za njihovo prepoznavanje i najefikasnije rešavanje pretočila u knjigu Klopke za roditelje.

Untitled design(1)

Predstavljamo jednu od klopki koje prete današnjim roditeljima i predlog kako da je izbegnete.

Neka, ja Ću… nije meni teško…

Varijante

– Nije meni teško da šesti put danas perem sudove dok deca gledaju TV.
– Nije meni teško da pržim krofne u 11 sati uveče jer se ukućanima jede nešto slatko.
– Nije mi teško da idem tri godine u istim cipelama dok detetu kupujem druge (skupe) patike ove jeseni.
– Nije mi problem da uvek jedem krilca i vrat kad za ručak imamo piletinu.
Nijedna žrtva za dete nije teška.

Namera

– Želimo da detetu činimo prijatnosti i da ga zaštitimo od neprijatnosti
– Želimo da živi bolje nego što smo mi živeli.

Primer

Sestre Ljiljana i Dragana (stare 15 i 16 godina) izgledaju kao da su sišle s naslovne strane modnog magazina. Skupa odeća koju nose preveliko je opterećenje za porodični budžet (otac je službenik, a mama domaćica, koja kod kuće radi kao krojačica). Skromnom pojavom i načinom života roditelji potpuno odudaraju od izgleda i načina života svojih mezimica.

Činjenice

Želja da naše dete živi bolje nego što smo mi živeli, kao i zadovoljstvo koje osećamo kada detetu pružamo nešto što ga čini srećnim, razumljivi su i svojstveni praktično svim roditeljima. Ozarena lica, zagrljaji i poljupci kojima nas obasipaju naša deca kada im, srca punog sreće, darujemo mobilni telefon ili patike koje su mnogo želeli nama možda pričinjavaju i više radosti nego našem podmlatku.

Svakako se radujemo više nego kada nešto učinimo za sebe. Kako bi takva sreća koju osetimo i mi i dete uopšte mogla da predstavlja neku klopku?

Prilično je jednostavno. Ako ste za mobilni telefon svog deteta dali polovinu, trećinu ili četvrtinu plate, činjenica je da tu kupovinu jednostavno sebi ne možete (odnosno ne bi trebalo) da priuštite. Kupovinom (pre)skupih poklona na neki način kupujemo i naklonost deteta, te se iskupljujemo za nešto što mislimo da mu dugujemo (više pažnje, bolji kvalitet života itd.).

Čini nam se kako kupovinom skupih stvari omogućavamo svom detetu da se oseti dobro i samouvereno. Da li to i postižemo? Teško. Da je to istina, samopouzdanje i sreća neke osobe bili bi srazmerni sa količinom skupih stvari koje ta osoba poseduje. Često možemo da vidimo da neko ko ima mnogo u materijalnom smislu nije srećna i ispunjena osoba, baš kao što neko ko nema najnoviji model patika ili mobilnog telefona deluje kao osoba koja se u svojoj koži oseća sigurno i zadovoljno.

Ipak, svako ko u kući ima tinejdžere zna koliko je teško odupreti se njihovom moljakanju da se kupe preskupe stvari. Osim toga, teško je sebi priznati da je nešto (posebno kada je to tako važno našem detetu) za nas suviše skupo, jer time sebe deklarišemo kao nekog ko nije dovoljno efikasan i uspešan. Kupovinu dodatno olakšavaju razmišljanja poput: „Kada sam se ja mučila, neka bar moja deca imaju…“ ili: „Nijedna žrtva za dete nije teška“.

Pored konkretnog napora, kao što su otplata kredita ili uskraćivanje nečega što vam je potrebno, zaglibili ste se u propagiranje pogrešnih vrednosti, a to se jednog dana može veoma loše odraziti na vaše dete. Samopouzdanje, sigurnost i unutrašnje zadovoljstvo su osobine koje će vaš mališan ili tinejdžer imati samo ako mu budete pružali pažnju, ljubav i bliskost.

Veoma je važno da detetu ukazujete na prave porodične i društvene vrednosti tako što ćete živeti i ponašati se u skladu s njima. Sve ovo, naravno, ne znači da vaše dete treba da ostane bez mobilnog telefona ili patika. Kupite mu onaj model koji zaista možete sebi da priuštite!

Pored kupovanja preskupih stvari, ponekad deci ugađamo i tako što preuzimamo praktično sve kućne obaveze. Kada se vratimo s posla, nakon ručka i večere (koje smo mi pripremili), usisavamo, peremo sudove i peglamo dok se naš podmladak izležava uz TV ili igra igrice.

Kakvu poruku time šaljemo? Upravo onu koja kazuje da smo mi roditelji osobe bez ikakvih potreba da se odmore uz knjigu, šetnju, film… ili da na neki način učine nešto samo za sebe, te da nam je na prvom, drugom i desetom mestu to da ugađamo svojoj deci. Ako tretiramo sebe kao otirač, ne treba da se čudimo što nas tako tretiraju i drugi, uključujući i naše odrasle ukućane.

Još jedna oblast u kojoj se roditelji previše angažuju su školske obaveze. Iz priča roditelja školske dece neretko možemo da zaključimo da oni ponovo idu u školu. Koliko puta? To zavisi od toga koliko dece imaju! Provode čitave sate uz decu, čak i onda kada su ona srednjoškolci ili studenti. Uče sa njima, preslišavaju ih, ispisuju panoe, crtaju radove iz likovnog… Ako pak gradivo prevazilazi njihove sposobnosti, ne oklevajući nude (i plaćaju) detetu privatne časove.

Pored svih obaveza koje roditelj ima prema porodici koju izdržava, hrani i oblači, sada ima i dodatnu (ne i malu) obavezu koja mu uopšte ne pripada – da se (opet) školuje.

Naravno da nećete svog đaka prvaka ostaviti da se sam nosi sa školskim obavezama kako zna i ume. Pomoći ćete mu. Ali treba da budete usmereni na to da dete naučite da uči, da ga usmerite ka tome da bude efikasnije i da stekne dobre radne navike.

To je postepen proces koji zahteva vreme, ali uvek treba imati na umu cilj, a to je – da dete nauči da efikasno i što samostalnije izvršava svoje obaveze. Ako se vaša pomoć sastoji u tome da ga kroz školu vučete, sve više se angažujući oko njegovih obaveza, dete će postati pasivno i u velikoj meri će zavisiti od vas.

Da li sam u klopci

Ako detetu kupujete skupe stvari, a sebi više meseci (ili godina) niste kupili nešto što vam je potrebno; ako vaša deca nemaju svoje redovne kućne obaveze; ako vam ukućani retko kad učine neku prijatnost (koju vi njima redovno činite); ako su školske obaveze vašeg deteta u istoj ili u većoj meri i vaše obaveze – ONDA VI JESTE U KLOPCI.

Ponašanje deteta

Dete je razmaženo, lenjo, samoživo, sebično, teško podnosi kada mu se uskrate ili odlože neka zadovoljstva, ima loše radne navike, nesamostalno je, pasivno, neodgovorno.

Mogući ishodi

Kod deteta se mogu javiti: slaba efikasnost tokom školovanja, nedostatak ambicije, emocionalna i socijalna nezrelost; kasnije teškoće u ostvarivanju veza, nezadovoljavajući i neadekvatni, nezreli odnosi u braku ili vezi, egocentričnost, teškoće u preuzimanju odgovornosti (za neuspeh je uvek kriv i odgovoran neko drugi: profesor, vi, partner, šef, dete, kolega…).

Izlazak iz klopke

– Ne preuzimajte školske obaveze od deteta školskog uzrasta. Njegov domaći zadatak je njegov, a ne vaš. Neka dete samo vodi računa o kontrolnim zadacima i proverama znanja… Ne nudite mu često privatne časove. Neka časovi budu rešenje samo onda kada dete ume da definiše problem i kada kaže šta mu nije jasno. Neka to ne bude mera kojom ćete ga terati da uči. Treba da budete upućeni u školske obaveze svog deteta, ali imajte na umu da ono ide u školu, a ne vi. Nemojte se konstantno nuditi kao pomoć ili raditi domaće zadatke umesto njega. Pohvalite svaki pomak ka samostalnosti. Bolje je da dete dobije četvorku ili trojku za nešto što je samo uradilo, nego peticu za nešto u čemu ste mu vi prekomerno pomagali ili čak uradili umesto njega.

– Ne kupujte preskupe poklone. Setite se da se ono što je najvažnije ne kupuje. Kupovinom skupih stvari ne možete obezbediti da se vaše dete oseća sigurno, samouvereno i zadovoljno. Učite dete pravim ljudskim i životnim vrednostima, pre svega ličnim primerom.

– Rasporedite kućne poslove na sve ukućane. Od malih nogu postepeno povećavajte angažman deteta oko porodičnih obaveza. Ako sami obavljate sve poslove, pored toga što ćete se premoriti, šaljete poruku da ste vi neko na čije se potrebe i želje ne treba obazirati. A to uopšte nije dobra poruka ni za vas, ni za vaše dete. Zaboravite priče o žrtvovanju. One najčešće imaju negativne posledice. Prisetimo se prethodnog primera. Nema neke velike filozofije. Roditelji bi trebalo da troše novac prema svojimmogućnostima, ali da povremeno i sebi nešto kupe. Treba da se koncentrišu na razvijanje Ljiljaninih i Draganinih radnih navika. One će najbolje biti upućene u vrednost novca ako budu radile neke primerene poslove preko raspusta ili vikendom, a tako će i povećati džeparac. Naravno, pošto su loše navike godinama ukorenjivane, ići će teže i uz veći otpor nego ranije, kada su imale četiri-pet godina, ali vredno je napora.

Setite se izreke: „Daj nekome ribu i nahranićeš ga tog dana. Nauči ga da peca – i nahranio si ga za ceo život!“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama