Zašto se ne trudimo da izlečimo kulturu „pakosnih devojčica“, koja je, ma koliko mi pokušavali da stvari ulepšamo i uvijemo u mašnicu – postala stvarnost. Da, postoje devojčice koje žele da povrede svoje drugarice. Čine to vrlo svesno, namerno, uživajući u rezultatima svog „truda“. I sve ih je više i sve su glasnije.
Ali, ja svoje ćerke učim da to nije način. I to ne onako usput, kroz kritiku i grdnju.
Sećam se dana kad sam ušla u dvorište svoje nove škole i kao da me je neko udario u stomak. Bila sam šesti razred i samo što smo se doselili. U početku sam pohađala jednu drugu školu, i dva meseca sam molila roditelje da se prebacim – jer su zle devojke bile toliko zle. I sada kad se osvrnem na taj period, zapanjujuće je koliko su bile okrutne!
Osetila sam veliko olakšanje kad su roditelji pristali da promenim školu. Međutim, ubrzo sam shvatila da nije važno u koju školu ideš – zle devojčice su svuda!
Zle devojke su svuda
Odmah me je prihvatila grupa devojaka. Pozvale su me da sednem na njihovu klupicu. Nisam znala da su izbacile drugu devojčicu kako bih ja mogla da sednem s njima. Bila sam zahvalna što imam prijatelje. Bila sam i malo naivna. Možda zato što sam odrasla u kući gde smo svi bili tu jedni za druge, pa sam pretpostavljala da će tako biti i kad „izađem u svet“.
Onda sam jednog dana stigla u školsko dvorište i pogledala klupu na kojoj sam sedela poslednjih nedelju dana. Moja prva nedelja u školi. Bila je potpuno zauzeta. Dve devojke koje su bile „vođe“ su me pogledale, šapnule nešto ostalim devojkama i sve su se okrenule da mi se smeju.
Srce mi se steglo. Zapravo sam prišla klupi i slabašno upitala: „Ima li ovde mesta za mene?“ Nadajući se da sam možda pogrešila, da nije bilo kako je izgledalo. Vrtelo mi se u glavi. Imala sam osećaj da će mi srce iskočiti iz grudi.
Ne mogu da se setim šta su rekle, ali mora da sam shvatila jer sam se okrenula i brzo potražila drugu klupicu. Nisam želela da me iko gleda. U ušima mi je zvonilo, ruke su mi bile lepljive od znoja, srce mi je brzo lupalo. Osećala sam šapat devojčica kao bodež u leđima. Videla sam klupu na kojoj nije bilo nikoga. Pa sam sela. Htela sam da plačem. Ali nisam.
Ovde sam sedela na odmoru za vreme ručka dva meseca. Sama. Sama.
Svi smo imali ovakva iskustva kada su druge devojke zle
Jednom mi je, nakon što je nešto šaputao svom kolegi, prišao nastavnik sa saosećajnim, molećivim izrazom lica i pitao me nešto čega se sada ne sećam. Ali nisam ga videla kao nekog kome se mogu obratiti za podršku i pomoć. Nisam to imala ni u jednom nastavniku.
Znam da sam se vremenom pridružila nekoj drugoj grupi dece. Tokom naredne dve godine koliko smo živeli ovde imala sam i neka lepa iskustva. Zapravo, stekla sam i prijatelje, a sa jednim od njih sam i danas u kontaktu. Ali one dve devojke su nastavile da me maltretiraju i da budu nasilnici. Da, sada to mogu nazvati vršnjačkim nasiljem, jer kao odrasla osoba razumem šta se zaista dešavalo. One su bile ona vrsta „prijatelja“ koji bi vas pozvali kod sebe, tako da pomislite: „O, dobro! Ponovo smo prijatelji!” A onda biste shvatili da ste pozvani samo da bi oni pričali o vama ili vas spustili ili ponizili na neki način.
Kada neko povredi druge, to je zato što je i sam povređen
Pre neki dan, moja prijateljica mi je rekla da je mahnula dvema mamama koje su razgovarale, a one su je gledale i smejale se. To se dešava u detinjstvu. A može se desiti i između odraslih žena.
Znam da, kada neko povredi druge, to je zato što je i sam povređen. I takođe, znam iz prakse savetovališta za roditelje, da kada životi naše dece pomrače naš sopstveni, to se zapravo mi (svesno ili nesvesno) sećamo sopstvenih iskustava – onda kada smo bili povređeni, odbačeni ili se osećali izdano. Sva ta stara iskustva, iako izlečena, vraćaju se i čine nas nežnim i osetljivim.
Šta je proizašlo iz mojih iskustava sa „zlim devojkama?“
Mogu da pogledam unazad i vidim kako sam zapravo postala osoba koja „uključuje“ druge. Postala sam neko ko vidi autsajdera i želi da ga prihvati i uključi u grupu. Postala sam neko ko je dobar u tome da učini da se neko nov i nesiguran oseti kao deo ekipe.
Istu osobinu i sposobnost uključivanja sam primenila i na svoj unutrašnji svet osećanja i iskustava.
Postala sam osoba koja „uključuje“ i u svojoj porodici
Kao roditelji, suprug i ja se bavimo modeliranjem saosećanja i empatije prema našoj deci. Trudimo se da stvorimo „prostor za stalno” da naša deca svesno imenuju i izraze sve što se dešava u njima. U dobrim danima, mogu reći: „Ostaću uz tebe. Biću sa tobom u ovome.” I, naravno, ima dana kada sam loše, ali izguram. A onda počinjemo ponovo. Vraćamo se zajedno i čak i to iskustvo uključujemo u naš ljudski i nesavršeni način da budemo porodica.
I naša porodica je postala grupa ljudi koji „uključuju“
Brinemo o zajednici i stvaranju prostora za ljude — u našem domu, u našim životima, u našim srcima — da se odrasli i deca osećaju voljeno, uključeno i prihvaćeno baš onakvi kakvi jesu.
I… i dalje me ova iskustva čine osetljivom. I to je dobro, čak i sveto, zato što se otvaram da vidim rane u drugima i budem nežna sa njima.
To me čini zaista nežnom kada je reč o mojim ćerkama. Izaziva me, podiže i nudi priliku da produbim svoju praksu svesnosti i saosećanja — da još šire otvorim svoje srce.
Nadam se da će sve naše devojke jednog dana podeliti priče poput:
„Mama bi me slušala dok me mazi po kosi, dok je sedela sa mnom, a ja sam delila šta se dešava i kako se osećam.“
„Moja mama ne bi uskočila i pokušala da popravi stvari. Ne bi paničila zbog sopstvenih strahova, povreda i nesvesnih stvari koje je držala. Sedela bi sa mnom i pitala me za moje ideje i šta mi treba. Ona bi čekala i slušala – slušala šta je rečeno i neizrečeno, stvarajući siguran prostor za mene.“
„Moji roditelji bi se zalagali za mene i bili uz mene u situacijama koje su zahtevale da se odrasli uključe. Ne bi delovali iz straha ili besa.“
„Moja mama nije želela da me „prebrine i spasi“. Ona je želela da me osnaži. Znala je kada da stane ispred mene i da bude mama medvedica, štiteći me. I znala je kada da sedne iza mene ili pored mene, da ostane sa mnom.”
„Naučila sam da kažem: „TO NIJE u redu!“ i „Stani“ i „Odlazim sada“.
„Naučila sam kako jasno vidim. Naučila sam da ne mislim da nešto nije u redu sa MNOM. Naučila sam da ne okrećem sebi leđa, već da vodim računa o sebi.”
„Naučila sam sa saosećanjem da imenujem – za sebe i druge – šta se dešava.“
„Naučila sam da govorim. Naučila sam da govorim u svoje ime, ali i u ime drugih pred nepravdom – na igralištu, u hodnicima u srednjoj školi ili na međunarodnim mirovnim pregovorima.”
„Naučila sam da budem uključena. Naučila sam da se svesno pridržavam svega što doživljavam unutar svog unutrašnjeg pejzaža. I iz takvog mesta uključivanja, naučila sam da uključujem druge i hodam pored drugih.”
Ovo je ono što modeliram svojim ćerkama, ovo je prostor koji stvaram za njih. Nije savršeno, ali radim najbolje što mogu. Znam druge mame koje veruju u isto. Blagoslovena sam što sam u blizini drugih mama koje žele ovo za našu zajednicu, jer to žele za naš svet. One žele ovo za naše ćerke i njihove ćerke.
Znam da i ti želiš da pokažeš ovaj primer svojoj ćerki. Mama, seti se da si ti ovaj sveti prostor za svoju ćerku. I znam da to radiš najbolje što možeš.
Jer ovako lečimo kulturu „zlih devojaka“ – podržavamo, uključujemo, volimo, osnažujemo i poštujemo naše devojke. I to pokazujemo u načinu na koji se ophodimo prema drugim ženama.
