Hiperkinetički sindrom, tj. sindrom deficita pažnje sa ili bez hiperaktivnosti predstavlja skup određenih karakteristika u ponašanju, emocijama i učenju. Evo kako da to prepoznate:
1. Izrazite oscilacije pažnje – Pažnja se kreće od problema da se fokusira na zadatak i da se održi fokus do hiperfokusa samo za oblasti koje dete interesuju. Ovakve oscilacije su normalne i za odrasle ljude, samo što ova deca nisu u stanju da se nateraju da rade nešto što se mora ako im je to manje interesantno. Čak i ono što je predmet hiperfokusa brzo ih zasiti i postaje im dosadno.
2. Selektivno pamćenje– neobično je da oni prvo zapamte neke detalje koje malo ko zapazi a promaknu im bitne činjenice, što je posledica kratkotrajnih, isprekidanih bljeskova pažnje. Treba imati na umu da je raspon pažnje uslovljen uzrastom, pa to nije neobično za dete od 4 godine, ali postaje upadljivije kada jedan devetogodišnjak nije u stanju da održi pažnju duže od 5-10 minuta bez stalnog nadgledanja.
3. Pojačana osetljivost na spoljašnje ili unutrašnje podražaje. Njemu i najmanji podražaj može da skrene pažnju i odvuče ga od zadatka, bilo da je to neka sirena napolju ili muva koja je proletela pored njegove glave ili prosto bujica misli, sećanja koje mu nekontrolisano naviru. Problem postaje veći kada počne da gurka i drugu decu da bi im pokazao šta je upravo video ili smislio. Često se ova deca vraćaju kući sa neispisanim ili poluispisanim sveskama. Nikad nisu sigurni šta imaju za domaći zadatak, do koje lekcije su stigli itd. Ovaj problem sa održavanjem pažnje se sa višim razredima i usložnjavanjem gradiva sve negativnije odražava na školski uspeh. Problemi sa pažnjom mogu biti praćeni i disgrafijom, disleksijom, problemima u osnovnim matematičkim operacijama i odnosima između veličina. Ovo postaje vidljivije od 4. razreda kada rastu školski zahtevi i tada je krajnje vreme da se detetu pruži adekvatna podrška u učenju, bilo edukovanog psihologa, defektologa i sl. Treba imati na umu na povećan broj sati proveden u učenju ne daje bolje rezultate, čak može da dovede do revolta deteta, ukoliko dete ne stekne strategije učenja – kako da uči, sluša, čita i održi pažnju.
4. Hiperaktivno dete započinje mnogo aktivnosti istovremeno ili brzo prelazi sa jedne na drugu. Ono ne istrajava na aktivnosti da bi postigao cilj. Primetan je motorički nemir. To su ona deca što se stalno nešto vrpolje, traže da idu u toalet, da piju vodu, svaki čas nešto traže u svom priboru, ustaju bez pitanja itd. Treba imati na umu da nije svako živahno dete – hiperaktivno dete. Razlika je u tome što hiperaktivno dete nije u stanju da reguliše nivo aktivnosti u skladu sa zahtevima okoline.
5. Nedostatak unutrašnje vremenske strukture. Ako im kažete da nešto treba da urade do određenog dana, nisu u stanju da organizuju i isplaniraju svoje vreme. Dešava se da roditelji ovo tumače kao nedostatak motivacije i lenjost. Zato bi im trebalo prvo stvoriti neku spoljašnju strukturu, u vidu niza konkretnih aktivnosti koje treba da obavi da bi stigao do zadatog cilja. U tu svrhu možete napraviti spisak aktivnosti koji ćete okačiti na vidljivo mesto. Uz to možete uvesti i neku simboličnu nagradu u vidu slatkiša ili omiljene društvene aktivnosti i sl. To je nešto što bi trebalo da motiviše dete i dovede do navike izvršavanja poželjnih aktivnosti. Veoma je važno detetu obezbediti kutak koji je namenjen samo za učenje i odrediti vreme za učenje koje će se dosledno poštovati. Neophodno je prvo proceniti bioritam deteta i odrediti u koje vreme najbolje funkcioniše.hiperkinetički poremećaj
6. Problemi u socijalnim odnosima – Za ovu decu je karakteristično da teško razumeju pravila igre sa vršnjacima, imaju problema u saradnji sa drugima, nestrpljivi su, ne mogu da sačekaju svoj red itd. Sve ovo je posledica urođene impulsivnosti. Nekada mogu delovati i nespretno zbog problema sa koordinacijom, zbog čega ih vršnjaci zadirkuju.
7. Ono što roditelji najpre primete je impulsivnost, koja najčešće nije uslovljena lošom namerom, jer ova deca ne promišljaju posledice akcije. Oni reaguju impulsivno jer nisu u stanju da odlože zadovoljenje trenutne želje. Tako se dešava i da slažu bez promišljanja, ako pokušate da ih prekinete u gledanju omiljenog crtanog filma.
Ovde treba pomenuti i jednu grupu dece sa deficitom pažnje bez hiperaktivnosti. To su uglavnom devojčice, koje deluju letargično, nezainteresovano i odsutno. One su veoma senzitivne i anksiozne sa niskim samopoštovanjem. Za roditelje može biti iscrpljujuće ako pokušavaju da ih ’’probude’’. Umesto toga, roditelji mogu pomenute osobine temperamenta, da pretvore u hiperproduktivnost u pojedinim oblastima kao što je muzika, ples, sport itd. To važi i za hiperaktivnost, čija je dobra strana spontanost, kreativnost i maštovitost. Uz pravu podršku, stvaranje vremenske strukture, izbalansirano nagrađivanje i kažnjavanje, ulaganje u potencijale deteta, moguće je ovu naizgled neobuzdanu energiju kanalisati i pretvoriti u produktivnost u pojedinim oblastima.
Tatjana Džodić