Мислим стварно! Шта хоће ти учитељи и професори, десет месеци ништа не раде, мало нешто причају пар сати дневно послушним, паметним и заинтересованим ученицима жељним знања, оду кући с посла у пола један…
Још мало па готово
…баве се у слободно време својим хобијима израде наставних материјала, забављају се исправљањем испитних материјала који су врхунско штиво непресушних бисера, прегледањем радних свезака, ама раде све што их радује, весело комуницирају с родитељима, нарочито онима који вређају и прете и још су преплаћени за свој нерад.
Хеј, просветари успевају да преживе скоро цео месец од своје плате! Богати снобови. И сад се још свему томе, успркос свој својој срећи лагодног живота, радују крају наставне године. Незахвална руља. Све то треба на робију. Какви летњи празници, с просветарима треба на Голи оток па нек’ тамо туцкају камење, да виде што је посао.
Врапци чупају перје
О ‘три месеца одмора’ се већ толико писало да је свака нова реч, ма шта свака реч, свако ново слово тотално сувишно за написати. Чему објашњавати опет и опет и опет да нису учитељи на празницима него деца. Лакше пса научиш мјаукати него што некима објасниш које све послове те ленчуге просветари раде кад нису крај својих ученика. Не само да већ и врапци на гранама знају који су све послови учитеља, они већ и перје чупају од муке кад чују синтагму ‘учитељи имају три месеца одмора’.
Burnout синдром
Burnout синдром је синдром професионалног сагоревања. Научници су установили и доказали које су професије најизложеније сагоревању на послу. Погађате, наравно, да су у тој ‘спаљеној’ скупини и просветари и то високо рангирани.
Како не би испало да ‘ова – сад – опет – нешто – измишља’ цитирам: ‘Већ 1974. године Фреуденберг је у научној литератури почео да користи термин ‘Burnout ‘ или синдром професионалног сагоревања, који је означио промене које појединац доживљава везано за његово радно место. Синдром професионалног сагоревања најчешће се јавља у занимањима која се баве услужним делатностима везаним за здравље (помажуће професије), односно где постоји пружатељ услуге и приматељ услуге (медицинске сестре, лекари, социјални радници, учитељи…), мада се у ширем контексту може применити на готово свако занимање.’
У тексту који се нашироко бави сагоревањем пише и ово: ‘Појединац ће боље поднети стрес ако му није дуготрајно изложен (готов радни задатак, годишњи одмор, промена радног задатка или места) јер у том периоду особа може поново ‘напунити батерије’ и кренути у нове радне задатке. Континуирано излагање стресу доводи с временом до промена у психичком и физичком здрављу.
У преводу: да нема празника током школске године, просветари би испалили живце, пукли би као кокице, напунили би установе за лечење менталних болести. Гарант. Већ приближавањем средине маја код бројних се учитеља осећа повећан ниво стреса, што на својој кожи најбоље осете углавном чланови њихових породица.
Срећа у породицама изгледа отприлике овако: ‘спаљени’ учитељ из дана у дан из школе долази мрк попут облака из којег не да ће пасти киша него ће наступити потоп који ни Ноа не би преживео, дере се на свакога ко га криво погледа, на питање ‘Како је било у школи?’ упути поглед пун мржње и зарежи као питбул, ујутро укућане поздравља не с ‘добро јутро’ него гунђањем, режањем, мрмљањем, не можеш му осмех на лице навући ни вишесатним приказивањем скупштинске седнице.
Готов је. Спаљен. Гледа побожно у календар и једино што га чини срећним је кад пре спавања прецрта још један дан који је преживео. И броји колико је још дана остало до датума облеженог црвеним фломастером и обрубљеног срцем.
Пази, оштар родитељ!
Крајем сваке наставне године, па тако и ове, интернет портали и новине имају већ спремне и спремљене наслове: ДРАМАТИЧНО У ШКОЛАМА: ‘Родитељи масовно походе школе и притискају учитеље због закључивања лоших оцена своје деце’ Наднаслов: СРАМОТАН УДАР.
Просветара који није барем једном у свом радном веку доживео жицање оцене, или пак претње ради лоше оцене, тужбе и сличног – не постоји. Можда и постоје, али то су вероватно они који свима дају петице и немају бриге, немају повампирене родитеље да им дахћу за вратом. То је класичан пример линије мањег отпора. Имаш разред од 20 ученика, сви прођу с одличним, њих 15 добије похвалнице за успех 5,0 и сви те воле. Хвале те да си одличан учитељ, купују ти злато и скидају звезде с неба. Прагматичност? Срозавање угледа професије? Улизивање деци и родитељима? Назовите то како хоћете. Али да је у реду – није. И тачка.
Имала сам срећу радити с једном колегицом која је, што се тиче њених критеријума и оцена, исте бранила срчано, храбро и бескомпромисно. Предавала је тешке предмете и наравно оцене из тих предмета нису увек биле најсјајније. Она је половином сваког маја престајала да комуницира не само с родитељима, већ и с колегама. Сви су у школи знали да се њу тих дана не пита ни је ли за кафу. Жена је целе школске године марљиво радила, одлично предавала и оно што је ученицима дала то је и тражила. И држала је до себе и свог труда. Па да је и председников син, а заслужио је код ње двојку, не би поклонила ни навукла оцену све да јој се одузме држављанство. Милион пута се посвађала и с колегама ако би је дошли мољакати да некоме навуче или поклони оцену.
И онда нећеш испалити?
Пример: девојчица у пубертету има током целе наставне године из математике четворке. Из неколико усмених одговора тројке и четворке. И дође мала делегатица учитељици из математике и мртва хладна пита: ‘А могу ја да одговарам за пет? Рекла је мама да питам.’ Шта рећи?
Гордана Фодер
Извор: varazdinski.rtl.hr