Критике усмерене против родитеља који презаштићују своју децу данас се могу прочитати и чути на сваком кораку. Кажу да су родитељи постали превише ангажовани. Да не дозвољавају деци да се помуче. Да уместо њих раде и оне ствари које они могу сами, да их штите од најмање трауме.
Али, ретко се говори о нечему што деци, можда, у свему томе још више штети. А што родитељи такође тако раде мислећи им само добро.
То се зове неповерење.
Кад не верујемо да знају.
Да могу.
Да су добро чули.
Да су добро запамтили.
Да ће успети сами.
Све креће у паркићу, од оног чувеног „не можеш ти на ту пењалицу, ти си још мали“ које мајке и баке неуморно понављају двогодишњацима чији је циљ тако висок и велик. Они не знају да не могу. Они то чак и не мисле. Верују да могу, а у том тренутку, задатак родитеља је да буду ту и да их мало погурају. Да буду ослонац, да их придрже. Да им покажу да МОГУ. Па, неће проћи ни једна деценија и већ ћете им говорити „можеш ти, видећеш да можеш, само ако хоћеш“. Нећете знати да је њихов страх од покушаја настао још тад, у паркићу, кад су сваког дана по стотину пута морали да чују „не можеш ти“.
А онда, крену у вртић. Тамо васпитачице покушавају да им усаде осећај за одговорност, радне навике и личне обавезе. И кажу им шта је за „домаћи“. Шта треба сутра да донесу, прочитају, направе код куће.
Знате, оне то НАМЕРНО не кажу вама, већ управо детету, желећи да оно упамти. Да то буде његов задатак. Али, усија се вајбер група сваки пут, од размене информација о томе шта је био задатак и ко је шта упамтио.
Тако сам, недавно, кад сам отишла у вртић по сина, присуствовала једној нежној, али заправо тужној сцени. Отац је дошао по ћерку, нежно је поздравио, започео разговор који нисам слушала. А онда, кад се обула и кад су кренули, тата је рекао: „Сачекај, да питамо васпитачицу шта је то за домаћи.“ „Али, тата, знам, шта је, треба да нацртамо себе негде где бисмо волели да будемо.“ „Добро, добро, само да проверим још једном.“
И то је то.
На том месту, ту, тата је свом детету, не приметивши, рекао – не верујем ти. Ниси довољно способна да упамтиш. То није твој задатак. Ја ћу ипак проверити. Ти то не знаш довољно добро.
Ту поруку дете носи у школу верујући да није довољно способно да се само носи са обавезама и тако настају деца зависна од родитељских подсећања, притискања и контроле. Јер смо их створили, у већини случајева, сами. Они су баш онакви каквима смо их обликовали.
Прошле недеље је моја ћерка, првак, дошла из школе у петак и рекла с врата да нема домаћи задатак. Вајбер група се, ипак, усијала од неке приче о песмици коју треба да смисле и напишу. Питала сам је још једном да ли је сигурна да нема домаћи? Погледала ме је и рекла: „Мама, молим те, испиши се из те групе.“
Да знаш, дете, да хоћу.