Да се дете у нама не би стидело онога што смо постали

фебруар 17, 2017

 
Кључно је понети у себи комадић детета које смо били да би оно најбоље у нама обликовало и дефинисало оне будуће нас. Спаковати у тајну преградицу делић неког наивног сна, парче једног јуче зарад бољег сутра, мало вере у ћуп са благом иза daliдуге, зрачак сунца кроз крошње у парку, мирис врућих пецива са великог одмора и бар један искрен и непоколебљив осмех. Важно је сачувати извесну радозналост, урођену знатижељу, мало разиграности, пуно креативности и максимум тежње ка различитости. Да се дете у нама не би стидело онога што смо постали. Да бисмо нашли лепоту у свакодневним, наизглед тривијалним стварима, у ситницама, у важном и неважном. Да би нам облаци поново били патуљци, дивови или краљеви. Да бисмо се изнова дивили непоновљивости сребрног веза утканог у сваку снежну пахуљу. И само онда када раширимо руке, развучемо осмех и завртимо се у круг, знајући да ћемо можда пасти, али уживајући у игри и сваком тренутку, знаћемо да нисмо изневерили дете које смо били некада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Да се дете у нама не би стидело онога што смо постали"

  1. Aniko Budai каже:

    Divno! 🙂

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама