Čujem sinoć komšinicu, opet stisla i pritisla muža. Kaže mu: ti da si neki otac, odveo bi ženu i decu na more!
Ženska prava! Žene, majke, kraljice, mučenice! Uključi televizor, internet, samo se o tome priča! Povazdan! A da ja tebe pitam šta je sa muškarcima? Nisu vala ni svi muškarci mučitelji, a žene svetice. Evo, ovaj moj komšija grdan. E to ti je, bajko moj, nasilje u porodici! Šta ona žena onom mučeniku radi, to je za vesti, ej! A on se polomi, sve za tu ženu i decu, radi dan noć. I čujem sinoć, opet ga stisla i pritisla. Kaže mu: ti da si neki otac, odveo bi ženu i decu na more!
Pa gle sad ti, hoćeš emancipaciju, frizure, masaže, pedikire, manikire, da radiš i primaš platu, da se svi poslovi dele. Dobro. Al’ muž da te vodi na more! Pa kakva si ti to feministikinja?!
Čika Rade, tako smo ga odmilošte zvali, jer je najstariji u kancelariji, svaki dan je imao neku novu temu – da kaže i pokaže kako je „ono vreme pre“ bilo bolje. Ovog puta su na tapetu ponovo bile feministikinje, njih je naročito „abažavao“. Tako je umeo da kaže: a ove, e njih baš Abažavam!
– Abažavam takve žene! Ženturača je to. Kad se sretnemo na stepeništu u zgradi ne zna da kaže „dobar dan“, vuče onu decu, viče s terase, urla – nema ti tu da l’ je nedelja, da l’ je vreme za odmor ili dremku, ne zna se osnovni red! Al’ da se mužu prigovara, to se zna!
– Čika Rade, možda ste malo pristrasni – pokušam ja. – Mladi su, sigurno je da želi da idu porodično na more…
– Ma koje porodično, kakvo mlado?! Ona ti je tu, približava se četrdesetoj. Dan radnog staža nema! Zna Rade, slušaj mene! Gospođa je završila engleski jezik i nema posla! E jesam ja možda iz prošlog veka, al’ glup nisam! Kako može neko da zna engleski i da ne može da zaradi?! ‘Ajde, vi ste mladi, pa mi objasnite. A ovamo, ovaj radi dva posla, ostaje duže, ne postiže.
– Pa nikad nije kod kuće, čika Rade, sigurno da joj to smeta.
– E to, pa ako joj smeta, a onda i ona treba da radi, pa da ne mora on dva posla! Il’ da ne prigovara! Kakva vam je to ljubav i raspodela meni i dalje nije jasno.
– Pa, znate, prošla su ta vremena kad je žena morala da ćuti… – krenem, al’ me on prekine.
– Ma ‘ajde, dete, ne lupetaj! Ova nit ćuti, nit trpi. Da je malo više žena i da i ona doprinosi toj porodici onako kako od njega zahteva, gde bi im bio kraj. Ne, ne, slušaj ti mene. Ima previše vremena slobodnog, pa zanoveta!
Nije to bila jedina tema o kojoj bi čika Rade voleo da raspreda, ali u poslednje vreme, sve je češće pričao o „mladim“ komšijama. Ovo za more ga je posebno pogodilo.
To je nasilje – da si neki otac
– Abažavam! Ali pazite vi samo tu agresiju: ti da si neki otac! Znači, sve što taj čovek radi je malo. Nije joj dosta! Pa gde su tu granice?!
– Pa znate kako, čika Rade, različiti smo. Možda je njoj stvarno to malo, želi više od života, a ne puko preživljavanje. – ovako se uplela jedna koleginica u razgovor i navukla ozbiljan čika Radetov gnev na sebe.
– Ooo, ti si, dakle, jedna od tih, a?! Borkinja za ženska prava! Pa majkoviću, kad ćete da shvatite?! Nema to veze sa muškim i ženskim pravima, nego sa ljudskošću. Ili si čovek ili nisi! Šta ste se uhvatili za to kako je 21. vek! Ako ti je sve malo, a druga strana se trudi, onda nešto kod tebe nije u redu, u kom god veku da živiš! Da si neki otac, čuj!
– Pa kad već vičete na mene, kolega – uvredila se koleginica – Onda da Vam kažem, dosta su žene trpele! Nije žena rođena da bude mužu sluškinja! Ako hoće na more, treba i da ide na more!
– Nije žena sluškinja, al’ nije ni muškarac rob. Ali mešate babe i žabe, odma’ da vam kažem! Ko te pita jesi li muško ili žensko, porodicu treba podići, ej! Nema više poštovanja, zahvalnosti, to ti čika Rade kaže, a ti se busaj kol’ko hoćeš, eto!
I izađe čika Rade iz kancelarije.
– Buni se jer je njegovo vreme prošlo! – promašila je još jednom poentu mlada koleginica.
Do kraja smene mislila sam: koliko puta u stvari tako ne čujemo drugog šta priča, jer smo „najpametniji“. Ne sagledamo situaciju iz šireg ugla ni iz tuđeg srca. Malo je nezgodno, mislimo, eh, šta priča ovaj, teško mu što jedna žena gnjavi jednog muškarca, a šta je sa svim onim ženama koje su vekovima muškarci maltretirali? Al’ nije u tome stvar. U pravu je čika Rade, nema veze u kom veku živimo, ako ljudskost i poštovanje izostaju, šta nam u tom braku ostaje, zbog čega taj brak opstaje?
Zbog dece?
Onda vidim dve male glave, zadubljene u crtež, slikovnicu ili crtani. Dve glave oko kojih lebdi ta rečenica: ti da si neki otac, odveo bi ženu i decu na more! U malene duše se utiskuje kao vreli vosak pečatom – majčino nezadovoljstvo i nesreća, očeva nesigurnost i razočaranje, nesklad i tuga. Nema zahvalnosti, nema radosti ni dovoljno svesti da se shvati – šta se to s tatom i mamom dešava?
Onda vidim kako čika Rade razočarano vrti glavom.
Kakav li će vam, deco, biti 22. vek, kad je ovaj ovakav?!
Ja sam takvu najurio iz kuce.