– Шта је било, што си нешто нервозна?
– Како не бих била, боље ме ништа не питај!
– Хоћеш да ми кажеш?
– Радије не бих, али кад већ питаш… Ух… Знаш да сваке године имамо иницијалне тестове?
– Знам, сећам се кад су Соња и Марко били у школи…
– Е, то. Дакле, резултати ове године су благо речено катастрофа! Џаба се ломим и трудим и радим, не вреди! На трепавице сам се попела да науче! Часна реч, док сам прегледала, сузе ми кренуле од очаја! И они најбољи ђаци, наше узданице и кандидати за Вукову диплому – ништа!
– Па јеси изненађена?
– Да знаш да јесам! Сваке године се надам да ће бити боље, али јок! А о родитељима да ти не говорим, њих тек није брига. Чини ми се да су мање заинтересовани за иницијалне од деце! Имала сам родитељски, све им изнела, они гледају у мобилне, нешто се дошаптавају, гледају кроз прозор… Не уписују се оцене у дневник, па није ни битно!
– А шта родитељи могу? Да им налупају шамаре? Да плате професоре и за иницијалне тестове? Шта је теби? Нико не види вајде од школе, а камоли од тих иницијалних!
– То је најтужније. Баш сам пукла, није ми ни до чега! Још сам ја држала припремни час да би бар мало боље урадили, а они…
– Припремни час за иницијални тест?
– Да, да, не питај ме да ли сам нормална јер знам да нисам!
– Чекај, али зар није смисао да се види да ли су нешто запамтили после распуста, а не да их подсетиш, па онда оцениш да ли јесу или нису?
– Смисла нема, зар ти није јасно? Како год обрнеш нема! А погледам око себе Перу из музичког, Дамира из физичког, гомила њих нема ту обавезу, не носе папире, не прегледају радове, нико их не гледа попреко, не скривају од срамоте коначне резултате!
– Па, је л’ главни проблем шта ће рећи други или што деца немају везе с везом?
– Ма, разумем ја тебе, али ипак, није ми свеједно. А што се тиче деце, да радим онако левом ногом, па да ме није брига. Дајем се цела на сваком часу и ево шта је резултат – криминал!
– Да те пита твоја сестра нешто. За шта заправо служе ти иницијални тестови?
– Па као да видимо где смо, то јест да схватимо да смо у дубоком чабру!
– Добро, ето кажеш сваке године исто или горе. Да ли неко то узме, па анализира, па се запита зашто је увек лоше, па промени… у ствари, да ли се ишта икад промени?
– Не да ја знам. Просто се два дана прича о томе и нервирамо се и после све по старом.
– Па је л’ то теби нормално?
– Ништа више није нормално.
– Не, озбиљно те питам, треба неко време да се ти тестови саставе, онда се жртвују неки часови за то, па време да се прегледају… и ништа. То би могао бити добар показатељ где шкрипи, али ако се не користи да се нешто поправи, промени, модернизује, чему све то?
– Па кажем ти, да се види где смо…
– У реду, али ако се из године у годину види да је катастрофа, како је могуће да се ништа не мења? Мени је јасно да, кад се у школама и даље грува напамет, деца то не могу дуго да држе у глави, али ето да је неко рекао хајде да пробамо да урадимо то и то, са циљем да резултат идуће године буде десет процената бољи. Ма, пет процената. Било шта… Не разумем идеју без било каквог циља!
– Ето, циљ је да имамо још једну обавезу!
– Кад се не буните, треба да имате! Узми ти једне године направи план како да идуће буде боље, пошаљи негде, пробај…
– Ево, трчим! Тачно би ми се смејали сви. Гледамо да одробијамо своје и да нас нико не туче, не понижава, не малтретира…
– Онда по стоти пут да те питам – што радиш више ту? Иди негде где ће те ценити, а не да чуваш живу главу! Побуне се своде на плате и чување те исте главе, а проблема има још милион који тек треба да дођу на ред! Шта би вредело и да вам дају пет хиљада евра плату, а да пристанете на бесмислене иницијалне тестове, на терање деце да уче напамет, на све будалаштине на које пристајете?
– Јао, немој опет, молим те! Боље да ти ништа нисам рекла! Сад ми баш није до те приче!
– Онда ништа.
– Па, ништа…