Da, ja sam ona mama čije je dete juče u parkiću plakalo. A plakao je i pre sedam dana dok smo šetali. I pre mesec dana u prodavnici igračaka.
Da, to sam ja! Nema razloga da me žalite. Da mi govorite kako će sve biti u redu. Da se čudite i iščuđavate, kao da su samo vaša deca zlatna. Da me krišom kritikujete.
To je dete. Još je mali. Plakao je jer je hteo igračku koje je imalo drugo dete. Negde u mojoj glavi to je normalno. Objasnili smo mu sve. I ponavljaćemo mu i dalje dok to ne shvati. Ako ti neko nešto ne da, ne ljutiš se, ne vrištiš, ne bacakaš se…
Negde u knjigama pročitah da je to deo odrastanja. Još jedna faza. Koju ja nikako da savladam. A dete uspešno da prođe. Svaki njegov vrisak pogađa me direktno u neki deo mozga. I znam da treba da ostanem mirna. Ali osećam neodoljivu potrebu da to ne budem. Nego da se izdivljam.
Juče, kada smo se nakon tog vrištanja vratili kući, obuzelo me neko ludilo. Vikala sam, o kako sam vikala, na svoje dete, koje se iz besa bacakalo po podu. Vikala sam, a nije trebalo. Ali haos u mojoj glavi, koja je od silnog vrištanja i bacakanja ključala, nisam uspela da smirim.
Stavila sam dete na mesto za tzv. kazne, pokušavajući sve da objasnim. Uzaludno. Vrištanje je nadjačalo razum, bes je preplavio sve. Vikala sam par minuta. Na kraju shvativši i da je to zalud, rekla sam mužu, slomljena, bez trunke snage, umorna, posramljena, iscrpljena: Ja više ovo ne mogu da slušam. I otišla sam, u drugu sobu, zavukla glavu pod jastuk i plakala. Dugo plakala. Nastupio je prekid. Nekakva belina. Nisam mislila ni o čemu, nisam ništa ni osećala. U nekom trenutku sam i zaspala, ne sećam se. Osećala sam se praznom, kao ljuska oraha, praznom, krivom, što nisam ostala dosledna sebi i što sam prekršila nešto davno obećano. Nema vike, samo lepo objašnjavanje. Da li je to moguće?
Dok sam ja tako ležala, kao kakva lutka, dete je na svakih desetak minuta dolazilo do mene. Toga se ne sećam, muž mi kaže, ljubio me je i mazio moj dečak, i govorio: Ne mama plače, ja budem dobar.
Ja ne znam da li je to ponašanje normalno. Ne znam, ali se trudim i nekako borim. Ne znam da li je moguće da svaki atom moje snage i energije ide na mog dečaka. Da li je to potrebno? Da li grešim? Gde grešim? Treba li da se brinem? Ili da se stidim? Kada opet dođemo u parkić, da li će neko reći eno je ona mama čije je dete onako plakalo?
Mogu samo da strepim da li će se sve ponoviti. Kada će se ponoviti. Da svima napomenem, pa da znaju unapred. Da, ja sam ta majka čije je dete juče plakalo toliko da se sve orilo. Ne znam da li će i kada će opet. Nadajmo se da neće. Jer objašnjavali smo mu i muž i ja. Ali, mali je još, valjda će uskoro shvatiti.
A valjda ću i ja shvatiti da od vike nema vajde. Da ću dete samo zastrašiti. A sebe iscrpeti. I opet biti kao polumrtva. Dok ležim i dišem, a ne čujem i ne osećam ništa. Ne, ne želim taj osećaj više… Nikada…