На почетку сваке школске године одвојим два часа за неку врсту говорне вежбе која ће децу релаксирати и вратити блискост у одељење кроз искрени разговор. Одавно то нису приче о распусту јер је раслојавање постало толико велико да те приче најчешће повреде једну групу која себи не може да приушти пристојно путовање или не живи у стабилној породици.
Ове године су ученици шестог и седмог разреда имали тему Да сам ја…Требало је да се определе за једну личност или једно занимање, да објасне зашто то желе, како би то постигли и шта би све учинили у тој улози, какав утицај би могли имати. Рекла сам им да маштају слободно, на ова два часа могу бити шта год пожеле.
Њихови одговори су врло занимљиви, и са психолошког, и са социолошког аспекта. Појавила су се ту уобичајена занимања, али и нека нова, за мене неочекивана. Међутим, циљеви које желе да остваре су потпуно другачији у односу на оно што су њихови вршњаци желели пре кусур година, јер, ма колико ми мислили да деца ништа не разумеју, да их проблеми друштва не додирују, то није тачно. Мудри су и врло сензитивни.
Кренимо редом…
Глумци, певачи и спортисти су одувек у врху. И сад су. Али, без обзира на то да ли су се опредељивали за одређену личност из овог света или за само занимање, деца су пожелела да своју популарност користе за помоћ другима у стручном и хуманитарном смислу. Истовремено, истицали су да је уметност за све људе значајна, пружа им радост. Спорт такође. Један ученик каже: било би више срећних људи.
Пилоти су одувек били део дечјих снова. Али, ови данашњи би сви били ратни пилоти. Осим авантуре, они своју улогу виде у заштити целог народа од непријатеља који би могао напасти. Кажу: стално нам прете…
Полицајци и све врсте суперхероја данашњој деци нису интересантни због надмоћи. Они би штитили слабе. Кажу: сувише је неправде данас…
Лекари и медицинске сестре су и пре били атрактивни. Моји ђаци су истицали на првом месту хуману страну овог занимања, а одмах затим и велику зараду, статус у друштву и могућност одласка у иностранство. Прво би градили каријеру, стекли довољно за себе и своју породицу, а затим би помагали другима, лечили бесплатно, неговали старе, делили лекове онима који немају да их купе и… отварали сиротишта.
Ветеринари би се старали о напуштеним животињама. Оне су тужне, људи су криви.
Наставници и директори школа су увек били у дечијем фокусу. Данас им те личности нису интересантне са аспекта ауторитета или моћи, већ као неко ко би могао нешто променити. Да су наставници или директори школа, они би смањили број предмета, ограничили број часова на пет по дану, увели два часа физичког дневно. У школу би се ишло од понедељка до четвртка. Петак би био за дружење, утакмице, излете. На оцене и испитивање се нису жалили. Паметна деца, крећу од узрока.
Ново занимање је психотерапаут. Зашто? Много је тужних, забринутих. Каже једна девојчица како треба постићи равнотежу тела и духа. Иако је ту формулацију сигурно покупила из разговора одраслих, она је баш то изабрала, то јој је привукло пажњу у њених тринаест година, то је видела као своју животну мисију. Зрело размишљање. И поразно за све нас одрасле.
Нови избор је и пољопривредник. Неколико њих је често у селу код рођака и виде како се тешко живи. Када би они били ратари и сточари, решили би те проблеме, учинили би да сви живе достојанствено. Објашњавају: много раде, а немају ништа…
Један број жели да буде мултимилионер, да ужива у свим радостима луксуза, али би и они део свог новца усмерили на сиромашне људе, борили би се за њихова права, отварали школе, утицали на политичаре да нестане рата. Неки су се идентификовали са Илоном Маском, довољно богатим да може гледати у далеку будућност. Или Џефом Безосом који је кренуо од нуле и стигао до звезда.
На крају смо имали и малу показну вежбу из интегритета. Једна девојчица је пожелела да се нађе у кожи свог друга из одељења, па је рекла шта би све у том случају променила. Критика се углавном односила на понашање тог дечака. Затим је устао он и без икаквог стида или отклона одговорио: “Када бих све то променио, онда то не бих био ја.“ Боже, помислила сам, дај ми двеста грама ове свести о себи, па да живим срећно! Деца нас свачему науче.
Када сам сабрала све утиске са ових часова, била сам прво тужна, а затим сам схватила да бих од ове моје деце могла саставити читаву једну владу која би наше друштво учинила оним правим. Јер деца су уочила све проблеме. Све их додирује и они, на себи својствен начин, траже излаз. Виде око себе гомилу несрећних људи без осмеха, сиромашних којима нема ко да помогне, болесних који не могу да се лече. Осећају се угрожено јер им се пречесто прети ратом и оскудицом. Први пут чујем да је дете пожелео да отвори сиротишта, баш тако је речено, у множини. Индикативна је појава психотерапеута и пољопривредника у дечијем избору јер она говори о прераној зрелости наше деце. Индикативна је и жеља да се стекне значајна материјална подлога, као и потреба да се омогући што лакши одлазак у иностранство. Кад дуго немаш ништа, онда желиш баш све.
Наша деца су, дакле, сиромашна и забринута. Они не живе у шареном и ушушканом свету детињства. То право им је одузето. Све што желе и што произилази из њихових маштања су срећа, правда, једнакост, заштита од несигурности. Све то би требало да буде њихова стварност. А није. Одатле чежња.
Наша деца су искрена. Они се не фолирају да су превелики алтруисти. Прво би помогли себи, па другима. Они свој пут виде на траси каријера, новац, моћ, па тек онда помоћ заједници. И ова искреност је необорива чињеница која представља шамар свима који себе желе приказати као жртве и мученике за добробит народа, оне који наводно немају ништа и за себе не желе ништа, али су ту да помогну.
Наша деца су идеалисти и романтичари. Они желе бољи свет, радоснији и насмејанији. Они као уметници, супер хероји, ветеринари, уклонили би све неправде, вратили достојанство и осмех. Жао им је и људи и животиња. Знају како да помогну.
Наша деца виде школу и учење као одскочну даску, без обзира да ли се учи вештина, наука или спортско умеће. Предлажу како се то учење може реформисати. Мудри су, не лају за караванима већ траже узроке њиховог лутања по беспућу. Само их треба саслушати.
И, на крају, мислим да има наде. Ако су нам деца овако паметна и аналитична, ако осећају и више него што можемо претпоставити, на нама је само да их не повлачимо више у безнађе и да им не мрсимо путеве сопственим јадом. Дужни смо и обавезни да бар њима, кад већ нисмо себи, обезбедимо лепше место за живот, па да се неке будуће генерације могу вратити на маштања следствена младим годинама. Да не решавају наше проблеме, да не испаштају наше туге, не плачу над нашим пропуштеним приликама, да нас не гледају како кршимо руке правдајући се да смо немоћни.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца