Na početku svake školske godine odvojim dva časa za neku vrstu govorne vežbe koja će decu relaksirati i vratiti bliskost u odeljenje kroz iskreni razgovor. Odavno to nisu priče o raspustu jer je raslojavanje postalo toliko veliko da te priče najčešće povrede jednu grupu koja sebi ne može da priušti pristojno putovanje ili ne živi u stabilnoj porodici.
Ove godine su učenici šestog i sedmog razreda imali temu Da sam ja…Trebalo je da se opredele za jednu ličnost ili jedno zanimanje, da objasne zašto to žele, kako bi to postigli i šta bi sve učinili u toj ulozi, kakav uticaj bi mogli imati. Rekla sam im da maštaju slobodno, na ova dva časa mogu biti šta god požele.
Njihovi odgovori su vrlo zanimljivi, i sa psihološkog, i sa sociološkog aspekta. Pojavila su se tu uobičajena zanimanja, ali i neka nova, za mene neočekivana. Međutim, ciljevi koje žele da ostvare su potpuno drugačiji u odnosu na ono što su njihovi vršnjaci želeli pre kusur godina, jer, ma koliko mi mislili da deca ništa ne razumeju, da ih problemi društva ne dodiruju, to nije tačno. Mudri su i vrlo senzitivni.
Krenimo redom…
Glumci, pevači i sportisti su oduvek u vrhu. I sad su. Ali, bez obzira na to da li su se opredeljivali za određenu ličnost iz ovog sveta ili za samo zanimanje, deca su poželela da svoju popularnost koriste za pomoć drugima u stručnom i humanitarnom smislu. Istovremeno, isticali su da je umetnost za sve ljude značajna, pruža im radost. Sport takođe. Jedan učenik kaže: bilo bi više srećnih ljudi.
Piloti su oduvek bili deo dečjih snova. Ali, ovi današnji bi svi bili ratni piloti. Osim avanture, oni svoju ulogu vide u zaštiti celog naroda od neprijatelja koji bi mogao napasti. Kažu: stalno nam prete…
Policajci i sve vrste superheroja današnjoj deci nisu interesantni zbog nadmoći. Oni bi štitili slabe. Kažu: suviše je nepravde danas…
Lekari i medicinske sestre su i pre bili atraktivni. Moji đaci su isticali na prvom mestu humanu stranu ovog zanimanja, a odmah zatim i veliku zaradu, status u društvu i mogućnost odlaska u inostranstvo. Prvo bi gradili karijeru, stekli dovoljno za sebe i svoju porodicu, a zatim bi pomagali drugima, lečili besplatno, negovali stare, delili lekove onima koji nemaju da ih kupe i… otvarali sirotišta.
Veterinari bi se starali o napuštenim životinjama. One su tužne, ljudi su krivi.
Nastavnici i direktori škola su uvek bili u dečijem fokusu. Danas im te ličnosti nisu interesantne sa aspekta autoriteta ili moći, već kao neko ko bi mogao nešto promeniti. Da su nastavnici ili direktori škola, oni bi smanjili broj predmeta, ograničili broj časova na pet po danu, uveli dva časa fizičkog dnevno. U školu bi se išlo od ponedeljka do četvrtka. Petak bi bio za druženje, utakmice, izlete. Na ocene i ispitivanje se nisu žalili. Pametna deca, kreću od uzroka.
Novo zanimanje je psihoterapaut. Zašto? Mnogo je tužnih, zabrinutih. Kaže jedna devojčica kako treba postići ravnotežu tela i duha. Iako je tu formulaciju sigurno pokupila iz razgovora odraslih, ona je baš to izabrala, to joj je privuklo pažnju u njenih trinaest godina, to je videla kao svoju životnu misiju. Zrelo razmišljanje. I porazno za sve nas odrasle.
Novi izbor je i poljoprivrednik. Nekoliko njih je često u selu kod rođaka i vide kako se teško živi. Kada bi oni bili ratari i stočari, rešili bi te probleme, učinili bi da svi žive dostojanstveno. Objašnjavaju: mnogo rade, a nemaju ništa…
Jedan broj želi da bude multimilioner, da uživa u svim radostima luksuza, ali bi i oni deo svog novca usmerili na siromašne ljude, borili bi se za njihova prava, otvarali škole, uticali na političare da nestane rata. Neki su se identifikovali sa Ilonom Maskom, dovoljno bogatim da može gledati u daleku budućnost. Ili Džefom Bezosom koji je krenuo od nule i stigao do zvezda.
Na kraju smo imali i malu pokaznu vežbu iz integriteta. Jedna devojčica je poželela da se nađe u koži svog druga iz odeljenja, pa je rekla šta bi sve u tom slučaju promenila. Kritika se uglavnom odnosila na ponašanje tog dečaka. Zatim je ustao on i bez ikakvog stida ili otklona odgovorio: “Kada bih sve to promenio, onda to ne bih bio ja.“ Bože, pomislila sam, daj mi dvesta grama ove svesti o sebi, pa da živim srećno! Deca nas svačemu nauče.
Kada sam sabrala sve utiske sa ovih časova, bila sam prvo tužna, a zatim sam shvatila da bih od ove moje dece mogla sastaviti čitavu jednu vladu koja bi naše društvo učinila onim pravim. Jer deca su uočila sve probleme. Sve ih dodiruje i oni, na sebi svojstven način, traže izlaz. Vide oko sebe gomilu nesrećnih ljudi bez osmeha, siromašnih kojima nema ko da pomogne, bolesnih koji ne mogu da se leče. Osećaju se ugroženo jer im se prečesto preti ratom i oskudicom. Prvi put čujem da je dete poželeo da otvori sirotišta, baš tako je rečeno, u množini. Indikativna je pojava psihoterapeuta i poljoprivrednika u dečijem izboru jer ona govori o preranoj zrelosti naše dece. Indikativna je i želja da se stekne značajna materijalna podloga, kao i potreba da se omogući što lakši odlazak u inostranstvo. Kad dugo nemaš ništa, onda želiš baš sve.
Naša deca su, dakle, siromašna i zabrinuta. Oni ne žive u šarenom i ušuškanom svetu detinjstva. To pravo im je oduzeto. Sve što žele i što proizilazi iz njihovih maštanja su sreća, pravda, jednakost, zaštita od nesigurnosti. Sve to bi trebalo da bude njihova stvarnost. A nije. Odatle čežnja.
Naša deca su iskrena. Oni se ne foliraju da su preveliki altruisti. Prvo bi pomogli sebi, pa drugima. Oni svoj put vide na trasi karijera, novac, moć, pa tek onda pomoć zajednici. I ova iskrenost je neoboriva činjenica koja predstavlja šamar svima koji sebe žele prikazati kao žrtve i mučenike za dobrobit naroda, one koji navodno nemaju ništa i za sebe ne žele ništa, ali su tu da pomognu.
Naša deca su idealisti i romantičari. Oni žele bolji svet, radosniji i nasmejaniji. Oni kao umetnici, super heroji, veterinari, uklonili bi sve nepravde, vratili dostojanstvo i osmeh. Žao im je i ljudi i životinja. Znaju kako da pomognu.
Naša deca vide školu i učenje kao odskočnu dasku, bez obzira da li se uči veština, nauka ili sportsko umeće. Predlažu kako se to učenje može reformisati. Mudri su, ne laju za karavanima već traže uzroke njihovog lutanja po bespuću. Samo ih treba saslušati.
I, na kraju, mislim da ima nade. Ako su nam deca ovako pametna i analitična, ako osećaju i više nego što možemo pretpostaviti, na nama je samo da ih ne povlačimo više u beznađe i da im ne mrsimo puteve sopstvenim jadom. Dužni smo i obavezni da bar njima, kad već nismo sebi, obezbedimo lepše mesto za život, pa da se neke buduće generacije mogu vratiti na maštanja sledstvena mladim godinama. Da ne rešavaju naše probleme, da ne ispaštaju naše tuge, ne plaču nad našim propuštenim prilikama, da nas ne gledaju kako kršimo ruke pravdajući se da smo nemoćni.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca