Од првог дана када су моји синови почели да деле собу, њихова вечерња рутина се није посебно мењала. Купање, пиџама, прање зуба, читање приче, мажење. И сваке вечери кад напустим собу, Ели каже: „Не заборави да се вратиш, да се још мало мазимо и да нам донесеш воду!”
Док то изговара, ја већ силазим низ степенице и кроз главу ми пролазе сви послови које треба да обавим пре него што и ја легнем. Одговарам сину: „Ок!” иако знам да су шансе да се вратим горе готово никакве. Дан је дуг, таман толико да успем да се преморим и кратак, јер не стигнем да обавим све што би требало. Посао, вечера, веш, судови, припрема доручка за ујутру, све ме то чека иако сам већ на ивици да се онесвестим.
Понекад ни не стигну да ме поново дозову већ сами због умора потону у сан. Али, понекад, после пар минута чекања да се мама поново врати, дозивање почиње. Иако у почетку тихо, постаје све гласније и чешће: „Мама, мамааа, мааамаааа, МААААААМААААААА!”
Већ довољно уморна и изнервирана, станем поред степеница и викнем љутито: „Молим??!!”
„Можеш ли да донесеш воду?”
„Долазим за пар минута.”
Завршавам започети посао, пуним две чаше водом и невољно их носим горе, изнервирана што су ме прекинули у послу. Брзо им предајем воду, пољубим их, па изјурим напоље говорећи себи да је мојој деци сад потребан сан. Ја само радим оно што је најбоље за њих.
Већ две године, овај сценарио понавља се готово сваке вечери, због чега је још чудније да ја уопште нисам приметила кад се све променило.
Једног поподнева сам се играла са старијим сином и прислушкивала о чему разговара мој супруг с млађим дететом. Нисам могла добро да их чујем, али су речи „мама” и „гунђање” сигурно биле изговорене. Бацила сам се преко кревета и почела да га голицам у шали питајући: „Ма, за кога ти то кажеш да је гунђало?”
Недуго затим, деца су отишла у собу по играчке, а ја сам села поред мужа. „Јеси ли чула шта је Ели рекао?”, упитао ме је. „Мама увек гунђа кад је пред спавање позовем горе да се врати, да се још мало мазимо. Зато сам ја престао да тражим.”
Као да је највећа стена сачињена од кајања и кривице тог тренутка пала на моја леђа. И никако нисам могла да је померим. Устала сам, пошла уз степенице и отишла у њихову собу. Ели је лежао на кревету и дремао. Кад сам легла поред њега, окренуо се а ја сам му шапнула: „Нема ничег на свету што више волим од мажења с тобом.”
Нешто је промрмљао, обавио руке око мог врата и прислонио своје лице на моје онако како увек ради. И све је било опроштено.
Али, док сам лежала поред њега, истинска тежина његових речи пала је још једном на моја рамена.
„Зато сам престао да тражим.“
Никад нисам превише пажње придавала томе како моја деца доживљавају наш вечерњи ритуал, увек претпостављајући да моје речи неће имати неке нарочите последице. Али, моја деца су осетила ту моју журбу и потребу да будем на другом месту, уместо поред њих. И у неком тренутку одлучили да више није вредно труда питати, кад сваки пут буду одбијени.
А онда сам у тренутку схватила и запитала се: „Ко зна од чега је све одустао, бежећи од мојих нервозних одбијања?!”
„Мама, хоћеш ли да ми читаш?”
„Мама, хоћеш ли да се играш са мном?”
„Мама, слушај шта је данас било у вртићу!”
„Мама, гледај шта сам научио!”
„Мама, шта мислиш о оној девојчици?”
„Мама, можемо ли о нечему да причамо?”
А шта је (неретко) био мој одговор? Какав је био мој став?
„Ево, за минут.” А то после буде пет, десет, 20 минута, пола сата…
„Немам сад времена.” одговарам, а да нисам ни чула питање.
„То ћемо касније.” А кула прекршених обећања расте из дана у дан.
Моји изговори су можда валидни, па понекад и неопходни. Знам ја да деца морају да се науче стрпљењу и да морају да разумеју да не могу бити приоритет у сваком тренутку. Али, моје речи, у комбинацији с мојим ставом, недеља за недељом, месец за месецом, година за годином… Једног дана ће можда желети да ме пита нешто заиста важно, нешто животно, битније од чаше воде и мало мажења, али ће одустати јер „мама сад вероватно нема времена”.
У последње време, грлимо се дуго и сваке вечери, а кад кажем „за минут”, то заиста буде за минут.
Мој син је одустао од мене, али ја сам то на време схватила и успела да поправим. Не желим да мислим како би све било другачије – наш однос и његов живот, да сам ја ову лекцију научила неколико година касније.
Мазите своју децу, па макар под био прљав, судови запрљани, играчке растурене. Једног дана, они се неће сећати пуне судопере, већ бескрајних мажења која ће их увек грејати кад им је тешко.
Приредила: А.Ц.
Извор: Huffingtonpost
Veliko bravo za ovaj divan tekst.
Zadnja recenica treba da nam je uvek svima na umu jer je apsolutno tacna .
I sama kada prebiram po uspomena svog detinjstva setim se zagrljaja, zajednickih izleta, smeha, …