Хиљаду питања једне маме

10 априла, 2016

Беба на службеном путу
Наша баба је високо социјализовано биће. Не можемо је више задржавати у Београду зарад чувања нашег младунчета. Баби фале кафе са комшиницом, ручкови и вечере са фамилијом; то је овде, ипак, другачије, иако смо прилично дружељубиви. Али, ту је чувена прича о темпу живота, притиска са свих страна; посао и моја нова трудноћа, и то све у исто време! Свеједно, нешто се мора решити: баба се асимилирати не може! А да бебу пошаљемо на службени пут од месец дана код бабе и деде?
Bebe9
Ту је хиљаду питања једне маме: Како ће се баба снаћи? А памучне пелене? А континуитет са ношом? Ко ће јој чистити нос физиолошким? Шта ако јој баба буде давала слаткише? А ако добије температуру? Или је нешто уједе? А шта ако… шта ако нас заборави?
Докторка је дала зелено светло: „Пустите дете, мајко!“
„Али, имала је температуру до пре 5 дана.“
„Пустите дете!“
„Али вакцина…“
„Може да сачека.“
Имам ли још који аргумент?
А, како ћемо ми без ње? То је, већ, друга димензија…
Паковање траје цела два дана: ово – ако буде хладно, ово – ако буде топло; хаљина – ако реше у госте. Тренерке ће јој највише бити потребне. Апотека у заџепку. Пун кофер! Пун кофер за тако мало дете! Колица. Кутија за прљав веш (да, да, мора бити њена!). Флашице, њене чиније, шерпица и лонче… кашичице… Испразнила сам цео њен орман!
Растанак – Наравно да сам се исплакала! До пола пута сам ћутала, пребирала у себи, бројала дане до повратка, километре, метре, милиметре…
А како ће она?
Мало ће је забављати баба, мало деда, мало стриц – свако има свој распоред. Онда ће доћи и комшиница, једна, друга… Па, бабе, тетке, стрине, ујне, сестре и браћа. Хвала богу, моје дете хоће са сваким. Гледаће цртаће и слагаће коцкице. Није ни одреаговала на наше гласове преко телефона.
Заиста, чему брига?
Нахрањена је и пресвучена. Здрава и права. Аниматоре има за цео дан, чак јој је и веселије него код куће.
А шта ради мама док је беба на службеном путу? Трудна мама одмара кад хоће. Запослена мама шљака колико год може. Домаћица мама спреми ручак сваки дан. Лења мама није усисала прашину јер јој се може. Скитара мама сваки дан прошета лепу туру.
А бебина мама чека да јој неко пошаље њену слику, и онда је проследи свим пријатељицама. После је хиљаду пута дневно кришом погледа, и диви се. И размишља: „Кад је пре порасла?“
 
 
Аутор: Једна дивна мама Мара
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама